O POKAJANJU, MILOSTINJI I DESET DEVOJAKA

Jer ne poznaje se dobrota draveta po listu no po plodu. A u tome se i ogleda naša uzvišenost nad nerazumnim životinjama, što smo razumni, što učestvujemo u besedama i razgovore volimo, upravo kao što su i od samih životinja nerazumniji oni koji tu svoju uzvišenost ne poimaju i besede ne ljube, kao što je prorok rekao kada je zasvedočio: “Čovek u časti, ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom koju kolju” A ja se upravo stidim i crvenim a i plačem kad čujem o ludoj devojci. I sâmo ime luda devojka zastiđuje a kako i ne bi, kad se devojke i posle tolike očigledne hrabrosti, i posle pretrpljenog devstveničkog truda, i kad već i telesa svoja na nebo uzneše i kada su se sa nebesnim silama upoređivale, dakle i posle sve svoje istrajnosti ugušivši požude telesne, opet se pojavljuju kao lude.


Piše: Sveti Sluga ISUSA HRISTA I OCA NEBESKOG
Jovan Zlatousti

Znate li odakle smo otpočeli naš prošli razgovor i gde smo ga prekinuli? Ili, o čemu smo i dokle govorili u prošloj besedi? Ja mislim da ste vi već sve zaboravili pa ne znate gde smo završili besedu. Ja, pak, pamtim sve to, pa ipak za to niti krivim niti korim pošto vrlo dobro znam da vi svi imate svoje žene, da se trudite oko svoje dece i da se starate o domaćim poslovima, jer ste jedni vojnici, a drugi zanatlije, a svi zajedno se borite sa različitim teškoćama dok se mi isključivo u ovome nalazimo, o tome razmišljamo i u tome provodimo svoje vreme. Pa vas ne smem za to ni kriviti nego naprotiv, moram pohvaliti vašu ravnost kojom, zapostavljajući sve porodične brige, ni jednog nas nedeljnog dana ne ostavljate same u crkvu nego dolazite ovamo.

A to je i za sam naš grad velika pohvala a ne ono zbog čega bismo imali samo nespokoj: predgrađa, pozlaćene domove i odaje sa postavljenim stolovima. Pohvala našeg reda je to što su stanovnici preispunjeni usrđem i što su nadahnuti za slušanje Slova Božijeg. Jer ne poznaje se dobrota draveta po listu no po plodu. A u tome se i ogleda naša uzvišenost nad nerazumnim životinjama, što smo razumni, što učestvujemo u besedama i razgovore volimo, upravo kao što su i od samih životinja nerazumniji oni koji tu svoju uzvišenost ne poimaju i besede ne ljube, kao što je prorok rekao kada je zasvedočio: “Čovek u časti, ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom koju kolju” (Ps. 49, 20). Slovesan si čovek a slova nećeš da ljubiš. Kakav onda oproštaj zaslužuješ? Ali ste svi vi meni onakvi kakvi i treba da budete. Svi se za slovesnu vrlinu otimate i poštujete slovo Božije više nego sve drugo. Da se prihvatimo, dakle, našeg saveta i da objasnimo ono što sledi za onim o čemu smo pre govorili. Ja sam to prema vama dužan i želeo bih da što pre odužim moj dug prema vama, tim pre što to neće pričiniti nikakvu štetu mome imetku, nego mi se čini da ću, vraćanjem ovg duga sam postati bogatiji.

Pri ovosvetskim poslovima,



Dužnici se obično kriju


od zajmodavaca kako im nebi isplatili dug.

A zar dobro time čine?

Jer svako isplaćivanje umanjuje imetak, dok ova slovesna isplata umnožava bogatstvo. A ja to ovako razumem. Da sam kome dužan novac pa da mu isplatim, novac bi samo kod njega ostao. I od mene bi otišao da bi prešao u njegovu svojinu. Ali kada odužujem reči, one i kod mene ostaju i vi ih svi imate. A čini mi se da bi bio mnogo siromašniji kada bi reči svoje prikrivao i kada ih ne bi vama sapoštavao, jer kad ih otkrivam - sve sam bogatiji. Ili drugačije da se izrazim, kada vam reči ne bih otkrivao samo bih ih ja imao, a kad ih otkrivam njihovim se plodom sa svima vama koristim.


Da odužimo dakle dug. A kakav on beše?

Mi smo poučavali o pokajanju i govorili da je mnogo različitih puteva pokajanja kojima se lako može doći do spasenja. A to smo rekli zato, jer da je Bog odredio samo jedan put [pokajanja], mi bismo se lenjili i govorili:

“Ovim putem nam je nemoguće ići pa se ne možemo ni spasti”. A ovako nemamo izgovora. Jer ne jedan, ni dva, ni samo tri, nego samo vam mnoge puteve pokazali da bi vam zbog njihovog mnoštva bio olakšan ulazak na nebo. Osim toga, govorili smo da pokajanje nije neko teško delo i da u njemu nikakva tereta nema. Jesi li grešan; dođi u crkvu i reci: “Sagrešio sam” i razreših se od greha. I povodom toga smo i Davida u sredu pomenuli koji je, istina, sagrešio, no i od greha razrešen bio. Posle smo kao drugi put opisali: plač nad grehom, te smo dokazivali da i to teško nije i da nije potrebno da imanje naše trošimo i nadaleko putujemo, niti šta drugo ovome slično činimo, no samo da plačemo nad grehom.

Za ovo smo dokaz naveli iz svetog pisma da se Bog nad Ahavom, koji je posle svoga greha plakao, raskajao i da je povodom toga Iliji rekao: “Jesi li vidio kako se Ahav ponizio preda mnom? Zato što se tako ponizio preda mnom, neću pustiti onoga zla za njegova života” (1. Car. 21, 29).

Na kraju smo objasnili i treći put pokajanja i kao dokaz iz Svetog Pisma naveli fariseja i carinika. Prvoga kako je zbog svoje gordosti ostao neopravdan, a drugoga kako je po svom smirenju, bez ikakva truda, bio i pomilovan i opravdan. Reči je izneo, a darove primio!

Da pođemo, dakle, i dalje i da pokažemo i četvrti put pokajanja. A kakav je taj?

Govorim o “davanju milostinje” kao carici svih dobrodetelji, koja najbrže uzdiže čoveka na nebo i koja mu je svemoćna zastupnica.

Zaista je veliko delo milostinje, i zato je i Solomon govorio “Velika je stvar čovjek, a draga: čovjek koji čini milostinju”. Krila su milostinje velika, jer ona prosecaju vazduh, pored Meseca proleću, prestižu sunčane zrake i na samu nebesku površinu uzleću, pa i tamo ne zastaju. Prelaze nebo [krila milostinje], anđelske sabore i likove anđelske pa i sve višnje sile obilaze i nastanjuju se pred carskim prestolom. A da je to tako, čuj šta i Sveto pismo o tome govori: “Kornilije, molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom” (Del.ap. 10, 4). A ova rečenica: “uziđoše na spomen pred Bogom” znači: ma kako ti bio grešan, ako imaš milostinju za zastupnicu, nemoj se bojati, jer se milostinji ne protive nikakve gornje sile i njoj je moguće silom koju ima ono što je jednom dano natrag da potraž jer Sâm Bog reče: “kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Mat. 25, 40). A po ovome, ma koliko ti grehova imao, milostinja će ih tvoja sve prevagnuti. Ili ti je nepoznat primer Jebanđelja o onih deset devojaka, kako su one, iako su sačuvale podvig devstvenosti, samo zato što nisu htele da čine milostinju, ostale van ložnice svoga ženika?

Priča o deset devojaka

Beše, kako je zapisano, deset devojaka. Njih pet su bile lude, a pet drugih mudre. I mudre sačuvaše svoje ulje a lude ga potrošiše te im se i pogasiše svetiljke. I kad lude ka mudrima dođoše, rekoše: “Dajte nam od ulja vašega, jer se naše svjetiljke gase.” (Mat. 25, 1-8).

A ja se upravo stidim i crvenim a i plačem kad čujem o ludoj devojci. I sâmo ime luda devojka zastiđuje a kako i ne bi, kad se devojke i posle tolike očigledne hrabrosti, i posle pretrpljenog devstveničkog truda, i kad već i telesa svoja na nebo uzneše i kada su se sa nebesnim silama upoređivale, dakle i posle sve svoje istrajnosti ugušivši požude telesne, opet se pojavljuju kao lude. A ipak ih je pravedno tako nazivaju. Jer su učinile ono što je veće, a podlegle su onom što je mnogo manje. “Dođoše − veli − lude i mudre osloviše: ‘Dajte nam od ulja vašega’. A ove odvratiše: ‘Ne možemo da vam damo jer onda može nedostajati i vama i nama’.”

Ovako su one odgovorile. Ne po nemilosrđu niti po zlobi, nego zbog kratkoće vremena pošto već vreme beše da ženik dođe. I mudre su imale žiške, pošto su one svoje ulje sačuvale za razliku od ludih. A to označava devojaštvo bez milostinje, jer plamen žiška znači devojaštvo, a ulje milostinju. I kao što se vatra gasi ako joj se ne dosipa ulje, tako i devojaštvo propada bez milostinje.

“Dajte nam ulja iz vaših svetiljki”. “Ne možemo − odgovarahu − dati” i odgovor ovaj nije bio zbog zlobe, nego iz opreznosti “da ne bi nedostajalo i nama i vama”. Jer lako se može dogoditi da, kao što smo voljne da uđemo u bračnu odaju, da sve ostanemo napolju bez ulja; nego: “Bolje idite prodavcima i kupite sebi”.

A ko su ti trgovci što prodaju ulje ovo? Siroti što pred crkvom sede zarad milostinje. A po kojoj ceni prodaju oni to?

Po kojoj god ti hoćeš. Cenu ovde ne postavljam ja da se ne bi ti opravdavao tvojom sirotinjom. Svaki neka kupuje shodno svojim mogućnostima. Imaš li novčić? Kupi njime nebo! Ne zato što nebo nije na velikoj ceni, nego zato što je Gospod milostiv. Nemaš li ni novčića? Daj čašu hladne vode: “I ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti.” (Mat. 10, 42).

Nebo se prodaje i kupuje, a mi se ne pomeramo. Podaj hleb i primi raj. Daj malo i uzmi mnogo, podaj smrtna, primi besmrtna, podaj truležna, a primi netruležna blaga.

A da je negde vašar na kome bi bilo jeftinog žita u obilju i prilika da se za malu cenu može mnogo kupiti, zar ne biste sve imanje vaše rasprodali, pa sve prezrevši, upustili se u takvu kupovinu?

Da! Tako je to. Gde su propadljive stvari, tako se starate, a gde je kupovina besmrtnosti, tamo baš ništa ne radite i lenjite se. Podaj sirotinji i predstojateljstvom i zastupništvom milostinje, ako ti i ućutiš, hiljadu će usta će te braniti[1]. Milostinja je izbavljenje duše! A pored toga, kao što se pred vratima crkvenim nalaze vodom napunjene umivaonice da umiješ svoje ruke, tako se tamo isto nalaze siromašni koji sede da opereš ruke svoje duše. Jesi li dakle telesne ruke oprao vodom, operi milostinjom i ruke duše. Nemoj govoriti: siromah sam i ja. Jer siromaštvo nije smetalo udovici da Iliju iz već ispražnjene posude ugosti i da ga s radošću primi, pa je zato zadobila i dostojne plodove i požnjela klasje milostinje.

No moguće je da će ko od slušalaca zaželeti da ovde i o Iliji govorimo, ali šta će vam Ilija kad ja ističem sâmog Gospoda? A vi opet nećete da ga nahranite, a kad Njega nećete kako bi tek Iliju ugostili? Jer Hristos, Gospod svih, ovo je rekao: “Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Mat. 25, 40).

A kad bi kakav car nekoga poslao među svoje podanike, pa i podanicima rekao: evo, ovome u moje ime mnogo blagodarite, jer me je ovaj u sirotom mom stanju nahranio i kao stranca u svoj dom uveo, ovaj mi u teškim danima mnogo dobra učinio, ne bi li mu svaki od vas ponudio svoje imanje zato što mu car tako blagodari? Ne bi li mu svaki čestitao i trudio se da se s njim sprijatelji? A ovde je reč samo o caru, koji je opet čovek. Pa kad takvo delo zaslužuje takvu čast, pomisli kako će Hristos u onaj dan pred anđelima i svim nebeskim silama prizvati nas i reći: “Gle! ovaj je čovek mene na zemlji ugostio, on mi je premnoga dobra učinio i kao tuđinca primio me u dom svoj ”.
A uz to zamisli da će sva ova proslava i pohvala biti pred anđelima i nebeskim saborima. A o kome Hristos bude ovako svedočio neće li taj imati veću hrabrost ( = derznovenije) od samih anđela?

Zaista, braćo, veliko je delo milostinja. Zavoli je dakle, jer ništa slično njoj pod nebom nema. Ona je kadra izgladi da i najveće grehove, i da oslobodi od samog pakla. Pa kad i ti sâm budeš ćutao, ona će predstojavati i zastupati te. A reči tvoje neće biti ni potrebne tamo gde su prisutna usta tolikih siromaha.

Tolika blaga od milostinje zavise, a mi se još ne pokrećemo i nećemo da je upražnjavamo.

Podaj hleba prema mogućstvu.



Nemaš li hleba, podaj novčić.



Nemaš li ni toga, napoj siromašnog čašom hladne vode.




A ako nisi u stanju ni to da učiniš, pokaži onome ko strada tvoje sažaljenje i primićeš nagradu.
Jer nagrada se ne daje za iznuđenu, nego za dobrovoljnu vrlinu.



Deset devojaka

Govoreći o ovome zapostavili smo razgovor o devojkama. Da se vratimo, dakle, na naš primer.

“Dajte nam − govorahu one − ulja iz vaših svetiljki”.

“Ne možemo vam dati − odgovarahu ove − da nam kako i jednima i drugima ne manjka; no idite i kupite kod prodavaca”.

Ali dok one odoše da kupe, dođe ženik, i one koje imahu upaljene svetiljke “spremne uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata” (Mat. 25, 10).
Dođoše zatim i pet ludih i kucahu na vrata bračne odaje iz sveg glasa vičući: “Otvori nam”. Ali glas ženikov iznutra odgovori: “Idite od mene, ja vas ne poznajem”.

Kakav odgovor posle tolikih njihovih napora. Ne poznajem vas! I to je bio kraj svemu i time se završila velika nagrada za njihovo devojaštvo ( = devstveništvo). Zapamti da su one oterane posle tolikih i mnogih svojih napora. Dakle, pošto su obuzdale svoju pohotu, pošto su se učiile jednakim sa nebeskim silama, pošto su prezrele svetske stvari i savladae veliki oganj, pošto su se podvizima preuzvisile i od zemlje k nebu uzdigle, pošto su telesnu čistotu sačuvale i zadobile veliko blago devstvenosti, pošto su poput anđela postale i pogasile telesne požude, pošto su zaboravile na prirodu, pošto su izvršile u telu dela bestelesna i veliko i nepokolebivo bogatstvo devstvovanja postigle - posle svega tog, kažem, začuše: “Idite od mene, ja vas ne poznajem”. A nemojte misliti da je slava devstvenosti mala. Ono je takvo ga da niko među našim starima nije mogao sačuvati. I tako, ono što je prorocima i starim muževima izgledalo strašno kod nas se čini kao nešto obično i maleno, ali za to možemo zahvaliti samo blagodatnoj pomoći. Jer šta je onda bilo teško i skoro nemoguće ako ne devstvenost i prezrenje smrti? A kod nas danas i male devojčice tako nešto ne smatraju teškim i nemogućim.
Očuvanje devstvenosti, kažem, bila je onda tako teška stvar da se ni jedan od praotaca nije odvažio da to očuva.

Noje je bio priznat za pravednog od samoga Boga ali se ipak ženio. Isto tako i Avram i Isak i Jakov, kao naslednici Božijeg zaveta imali su žene. Celomudreni Josif nije, istina, pao u preljubu, ali je i on imao ženu jer istrajavanje u očuvanju devstvenosti teško. A devstvenost je postala velika i slavna još od onog vremena, od kad je izrastao cvet devojaštva. Zbog toga što je veliko delo “telo svoje ukrotiti” niko od praotaca nije smeo da se upusti u podvig devstvenosti.

Ali da bi poznao veličinu ove dobrodetelji, zamisli u umu sliku devstvenosti i uveri se da je izložena napadima svake vrste koji se ne mogu nikada sasvim sprečiti. Napadi su ti žešći i od samih varvarskih napada jer i varvarski ratovi ponekad imaju primirje i ponekad napadaš, a ponekad se odmaraš i način i vreme za napad je određeno.

A u ovom ratu usmerenom protiv devstvenosti nema odmora, jer ovde sâm sotona vojuje i ne bira vreme za napad i ne traži pripreme za boj.
Nego svagda kada god nađe razoružanu devojku, gleda da je napadne i smrtno rani i tako nikada devojka nije nikada pošteđena od ovog rata nego svagda sa sobom nosi i vođu i ratnika. I osuđenici se uznemire tek kad vide sudiju, a devojka kud god pošla i sudiju i borca sa sobom nosi i borac ovaj ne da joj da predahne, nego neprestano se s njim kako od večeri tako i noću, kako od jutra tako i u podne sudara, predlažući joj naslade i bračne pomisli kako bi dobrodetelj iz nje izagnao i greh začeo, i kako bi celomudrenost udaljio i blud posejao, oganj naslade svakoga čas raspirujući i podstiče uživanjima.

Rasudi na osnovu ovoga kako je očuvanje devstvenosti povezano sa velikim naporom, pa i pored svega toga lude devojke su morale čuti: “Idite od mene, ja vas ne poznajem”. Zaista je devstvenost velika ali će i ona odoleti svakom iskušenju tek sa sestrom milostinjom. A lude devojke su ostale van bračne odaje samo zato što pored devstvenosti svoje nisu htele da čine i milostinju. Ovo delo je dostojno velikog stida. Nogama si pogazila slasti a nisi prezrela imanje, od uživanja si se kao devojka odrekla i sebe mučila, a nisi prestala da želiš novac. Da si poželela muža ne bi bila toliko prekorena jer time ništa drugo ne bi poželela nego biće tebi ravno, a sada si zaslužila veću osudu što si ljubila neprirodnu stvar. I udate žene neka nepravedno ne pravdaju svoje nemilosrđe time što se izgovaraju decom, a onome koji traži milostinju odgovaraju “decu imam, ne mogu ti udeliti”.

Jer Bog ti je decu dao da vidiš plod utrobe svoje da bi time bila blagorodnija a ne nemilostiva.
Nemoj ono što vodi čovekoljublju da preobraćaš u sredstvo nečovečnosti. A ako baš želiš da svojoj deci ostaviš dobro nasleđe, čini milostinju da te svi pohvale pa ćeš time sebe ostaviti besmrtni spomen. Ostavimo to za sada po strani. Zašto ti koji nemaš decu i protiviš se običnom se životu - zašto kažem- pribiraš imanje, i kome pribiraš?...

Mi smo do sada, sa potrebnim žarom, govorili o putu pokajanja i o milostinji. Dokazali smo kakva je velika dobit milostinja, a more devstvenosti nam se otkrilo. Sada imamo pored velikog pokajanja i milostinju koja, kao i samo pokajanje, može osloboditi od okova greha. Ali pored milostinje ima još jedan lak put pokajanja na kome se takođe može osloboditi od grehova. A taj put je: “Molite se neprestano”, i kada se moliš nemoj malaksavati ili s lenjošću to činiti, pa se Bog neće od tebe, ako u molitvi ustraješ, odvratiti nego će ti oprostiti grehe i molitve će tvoje biti uslišene. Ali ako u molitvi i budeš uslišen, ostani blagodaran i dalje se moli kao i onda kada nisi bio uslišen, ne bi li ipak bile uslišene tvoje molitve. Nemoj nikada reći: eto, toliko se već molim i nisam saslušan, jer i to neuslišenje često biva samo zbog tvoje koristi. Bog zna da si ti sklon lenjosti i nemaran pa da ćeš, ako ono što moliš i dobiješ, odustati od daljih molitvi. Da bi se tvoja sopstvena korist uvećavala, kasni [Bog] sa ispunjenjem tvojih želja kako bi se češće susretao s Njim i u molitvi razgovarao. A to je i pravilno. Jer kad ti, dok se još nalaziš u takvoj neophodnosti i imaš takvu potrebu, slabiš i od molitve odustaješ, šta bi tek onda radio kad ne bi imao nikakve potrebe? Tako dakle, Bog postupa radi tvoje koristi, jer želi da ne odstupaš od molitve. Zato se moli neprestano i nemoj klonuti jer molitva pruža mnogo pomoći i nemoj joj pristupati kao kakvoj nevažnoj stvari. A iz jevanđelja možemo naučiti da se molitvom gresi zaista otpuštaju,.

Kako Jevanđelje govori?

“Koji od vas ima prijatelja i otide mu u ponoć i reče mu: Prijatelju, daj mi tri hljeba u zajam. A on iznutra odgovarajući da reče: Nemoj me uznemiravati; već su vrata zatvorena, i djeca su moja sa mnom u postelji; ne mogu ustati da ti dam.” (Luk. 11, 5-7). Ali ovaj nije prestajao da lupa na vrata iako je po drugi put čuo: “Ne mogu ti dati jer smo legli spavati i mi i deca naša”, i nije prestao da udara dok gospodar doma naposletku ne reče: “Dignite se i podajte mu, pa ga otpustite”.
Vidiš kako te Jevanđelje uči da se moliš i ne očajavaš, pa ako odmah ne dobiješ [to što tražiš] provedi u molitvi koliko je potrebno sve dok ti ne bude uslišeno. A osim ovoga u Svetom Pismu možeš naći i druge puteve pokajanja. O pokajanju je još pre dolaska Hristovog propovedao prorok Jeremija, [jer] šta bi drugo značile ove reči: “Ko padne, ne ustaje li? ko zađe, ne vraća li se?” (Jer. 8, 4) i opet: “I pošto učini sve to, rekoh: vrati se k meni” (Jer. 3, 7), šta znače, velim, te reči ako ne pokajanje.

A ove i mnoge druge puteve pokajanja dade nam Bog zato da bi se svaki izgovor, iz lenjosti, predupredio. Jer kad bi imali samo jedan put, ne bi smo njime svi mogli ući u carstvo nebesko, a baš od tog mača [casrtva nebeskog] sotona svagda beži. Jesi li, dakle, sagrešio, dođi u crkvu i tu izgladi greh tvoj. Na ulici, ma koliko puta da padneš, ti se opet pridižeš. Tako, i ma koliko puta da sagrešiš, kaj se. I nemoj zbog lenjosti da se lišiš nade na blaga koja su ti pripremljena. Ako i u najdubljoj starosti padneš u greh, dođi u crkvu i pokaj se, jer je crkva lečilište, a ne sudnica. Ne kažnjava ona za greh, nego daje oproštaj gresima. Bogu jedinom ispovedi greh i reci mu: “Tebi jedinome sagriješih, i zlo pred tobom učinih” (Ps. 50, 4), i tvoji će se gresi otpustiti. Ali još jedno sredstvo pokajanja imaš, i to ne teško nego vrlo lako. Kakvo je to sredstvo? Plači nad grehom. A svedočanstvo o tome imamo u Jevanđelju.

Petar, onaj vrhovni apostol, prvi u crkvi, i drug Hristov, koji je otkrivenje ne od ljudi nego od Boga primio kao što mu je i sâm Hristos posvedočio kada je rekao: “Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima.” (Mat. 16, 17). Taj Petar (a o Petru kada govorim mislim na onaj tvrdi kamen, temelj nepomični, apostola velikog, prvog učenika, prvog pozvanog i prvog koji je slušao), Petar dakle, taj i takav, ne mali nego veliki je greh učinio, jer se samog Gospoda odrekao. Kada ovo govorim ne želim da osudim pravednika nego ti pokazujem primer pokajanja. Samog, dakle, Gospoda svih, Staratelja i Spasitelja cele vaseljene on se odrekao. Ali da priču započnemo od početka. U vreme svoje predaje, kad je video Spasitelj da ga neki već napuštaju, rekao je Petru: “Da nećete i vi da odete?” (Jov. 6, 67), a Petar odgovori: “Neću te se odreći makar morao i umrijeti s tobom” (Mat. 26, 35). Šta govoriš ti, Petre? Bog tvrdi, a ti protivrečiš? On je time pokazao dobro nastrojenje svoje volje, a ovde [Hristos] ukoreva samo prirodnu slabost. I kad se to dogodilo? One noći kad Hrista behu već uhvatili.

“Onda − napisano je:

Stojaše i Petar kraj vatre grejući se, a neka služavka kad tu dođe, oslovi ga: ‘I ti si sa ovim čovekom večeras bio?’. A on odgovori: Tog čoveka ne poznajem ja”.
A to je i po drugi i treći put sledilo čime se ispunilo Hristovo predskazivanje (Mat. 26, 69; Mar. 16, 17; Luk. 22, 61). Kada se ovo već dogodilo, Hristos je samo pogled Petru uputio i ništa mu nije rekao, jer nije hteo da ga pred Judejima izobliči i posrami.


Ali pogledom mu je svojim do znanja dao, kao da je rekao: “Petre, šta sam ja predskazao, to se, evo, ispunilo”.



Petra je ovo jako dirnulo i zato je odmah počeo da plače.
Ne prosto da plače, nego je “plakao gorko” i tako zadobio drugo krštenje suzama. Gorko plačući izgladio je i svoj greh pa su mu posle povereni i nebeski ključevi. A kad je Petrov plač izgladio i takav prestup, kako da tvoj plač neće izgladiti grehe tvoje. Jer Hrista odreći se nije mali pad, nego veliki i žestok, ali suze su sprale i takav greh. Zaplači dakle, i ti nad svojim grehom ali ne prosto i samo telesno, nego zaplači “gorko” tj. izvedi izvore suza iz same dubine srca, kao što je i Petar to činio, pa će se Gospod smilovati i oprostiti grehe. Jer On je čovekoljubiv kao što je sâm kazao: “Eda li je meni milo da pogine bezbožnik? a ne da se odvrati od putova svojih i bude živ” (Jezek. 18, 23). Malo dakle, truda On traži od tebe da bi te velikom nagradom nagradio. Od tebe očekuje povod, da te obogati bogatstvom spasenja. Stoga, daj suze, i Bog će ti oprostiti, prinesi mu pokajanje, a On će ti otpustiti grehe. Mali povod daj da primiš sjajni oproštaj. Jer jedno proizilazi od Boga, a dgugo moramo mi da pridodajemo - i On svoju milost javlja. I premda je Bog ono što je do njega - kao sunce i mesec - odavno dao - i kao što je utvrdio razna sazvežđa zvezda, vazduh prolio, zemlju prostro, mora opasao kopnom, gore, doline, brežuljke, izvore, jezera, reke, i drveće i trave bezbrojnih vrsta i sve ostalo izneo - potrebno je da se i ti postaraš, da ti se nebeska blaga ne učine nedostupnim.

Nemojmo se, dakle, lenjiti, niti izmicati od spasenja svoga kad more tolikog čovekoljublja i takvog
Vladiku imamo, koji se ne gnevi na grehe naše nego nam prašta i obećava nam nebesko carstvo, raj i druga blaga: “Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube” (1. Kor. 2, 9). Jer je naša dužnost da se potrudimo i upotrebimo sve mogućnosti da nam se ta i druga pripremljena blaga ne uskrate, osim ako ne znaš da je i Pavle, koji se mnogo trudio i bezbrojne pobede odneo nad demonima, koji iako u telu beše kao krilat sav svet pređe i obleti, a uz to je još kamenjem bijen i ranjen bio i za ime Božije, nebesnim glasom pozvan, sve pretrpeo rekao i ovo: “No blagodaću Božijom jesam što jesam, i blagodat njegova koja je u meni ne osta prazna, nego se potrudih više od sviju njih, ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom” (1. Kor. 15, 10); A to znači: mi znamo, i to vrlo dobro, da je blagodat koju primismo velika, ali i mene ona nije našla nespremnog, jer sam uveren da sam se i ja trudio s njom, a nešto i doprineo.

Zato naviknimo naše ruke na davanje milostinje, da bismo i mi u toj blagodati sudelovali. Plačimo nad gresima, ridajmo nad svojim prestupima da se iz toga vidi da se i mi staramo, da pripremnjena nam buduća blaga, koja iako jesu velika i prevazilaze našu silu, pridobijemo. A to su: Raj i Carstvo Nebesko. Svi da ih zadobijemo po blagodati i čovekoljublju Gospoda našeg Isusa Hrista, kojem zajedno sa Ocem i sa Svetim Duhom slava, sila, i čast sad i svagda i u vekove vekova, amin.