TRAMVAJ

Piše: Srđan Plavšić

Kao student iznajmljivao sam garsonjeru na Novom Beogradu. Svakog jutra bih išao prvo na doručak u obližnju pekaru, a zatim tramvajem do Vukovog spomenika. I ne bi ta putovanja ni po čemu ni zapamtio da na stanici nije bio jedan od onih likova, kojih ima valjda u svakom gradu - umobolnici suviše normalni da bi bili u instituciji, i suviše poremećeni da bi se zaposlili, venčali, išli u vojsku. I tako iz dana u dan, čekajući na toj stanici i gledajući tog lika kako smireno pilji niz šine, a u pravcu iz kog treba da dođe tramvaj, jednog jutra sam se ohrabrio i pitao lika šta čeka. On mi je odgovorio da čeka tramvaj.

"Pa evo tramvaja - što ne ulaziš?" insistirao sam ja dalje, a on mi je odgovorio da to nije njegov.

I tako iz jutra u jutro čekali smo nas dvojica tramvaj - svako svoj - i više nismo razgovarali.

Ja sam odlazio i dolazio, a on je sedeo na stanici i gledao negde niz prugu. Završio sam fakultet, zaposlio se, iznajmio veći stan, prešao da radim za stranu firmu, kupio novi stan na kredit, dobio službeni auto...

Dani su mi sve više ličali jedan na drugi, negde se izgubio onaj polet studentskih dana, a o detinjstvu nisam smeo ni da razmišljam - bezbrižnost su zamenile bezbrojne obaveze i problemi. Ili u kolima, ili u avionu, po dosadnim sastancima, sa nepoznatim ljudima, stalno u zatvorenom prostoru, jureći novac - za sebe i druge.

I tako na nekoj dosadnoj proslavi neke godišnjice posle mnogo godina sretnem drugara iz studentskih dana koji je stanovao u to vreme takođe na Novom Beogradu. I kad smo razmenili sva kurtoazna pitanja, i iste takve odgovore, i kad je nastala ona neprijatna tišina koja nastaje među ljudima kada više nemaju teme za razgovor, upita me on da li se možda sećam onog tipa što je sedeo na stanici i čekao. Naravno da sam se sećao, pa to je bila jedna od retkih stvari koje sam pamtio iz tog perioda - odgovorih mu.

"E vidiš, nedavno mi je neko ispričao da je taj tip pre nekoliko godina ustao i ušao u tramvaj".

Nastala je opšta pometnja - njegovi su zvali policiju, slika mu je objavljena na televiziji i u novinama, organizovane su grupe koje su ga tražile, ali njega nigde nije bilo. Njegovi se i dan danas nadaju da će se on negde pojaviti."

Nemam pojma zašto, ali ta vest me je pogodila kao čekić. Svi moji uspesi, sve moje titule, stanovi, automobili, sve je u trenutku uzdrhtalo i nestalo.

Dočekao je svoj tramvaj.

I otišao.

Nadam se na neko bolje mesto.

Znao sam da njega više nikad nikad neće naći.

... a ja sam svakog jutra i dalje odlazio, i uveče dolazio, nemajući pojma gde idem i zbog čega to radim.

Nastaviće se...