Prijatelji

Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole, video sam jednog dečaka iz mog razreda kako ide kući. Zvao se Kyle. Izgledalo je, kao da nosi kući sve knjige. Pomislio sam: "Zašto bi neko nosio sve svoje knjige kući u petak? Ovaj zaista mora biti da je štreber." Sam sam imao lepo isplaniran vikend (slavlja i fudbalska utakmica s prijateljima sutra popodne), zato sam samo slegnuo ramenima i produžio dalje. Hodajući, video sam da prema onom dečaku ide grupa dece.

Potrčali su k njemu, srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato. Njegove naočare su odletele i video sam kako se zaustavljaju desetak koraka od njega. Pogledao je prema gore i video sam mu tugu u očima.

U srcu sam saosećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočare, ugledao sam suzu u njegovim očima.

Dodajući mu naočare, rekao sam: "oni dečaci su budale. Zaista bi već morali da odrastu." Pogledao me i rekao: "Hej, hvala!" na njegovom je licu bio velik osmeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost.

Pomogao sam mu da pokupi knjige i upitao ga gde živi. Pokazalo se da živi blizu mene, pa sam ga upitao, kako to da ga nisam ranije viđao. Rekao je, da je pre išao u privatne škole. Pre toga se ne bih nikada družio s nekim, ko je pohađao privatnu školu. Celim putem do kuće išli smo peške i pomogao sam mu da nosi deo knjiga.

Pokazalo se da je zanimljiv dečak. Upitao sam ga bi li hteo s mojim prijateljima da igra fudbal.
Rekao je da želi. Družili smo se celi vikend, i što sam bolje upoznavao Kyle-a, sve više mi se sviđao. Moji prijatelji bili su istog mišljenja.

Došao je ponedeljak jutro i tamo je opet bio Kyle s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: "Ti ćeš zaista da nabildaš mišiće s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!" Samo se nasmejao i dao mi polovinu knjiga. Kroz sledeće četiri godine Kyle i ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo da razmišljamo o faksu. Kyle se odlučio za Georgetown a ja za Duke. Znao sam da ćemo zauvek biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem. On je hteo da postane lekar, a ja sam ciljao u poslovne vode uz pomoć fudbalske stipendije.

Kyle je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Celo vreme zezao sam ga da je štreber. Morao je da pripremi govor za maturu. Radovao sam se što ja nisam morao da idem na binu i govorim. Na dan mature video sam Kyle-a. Izgledao je fenomenalno. On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao sa naočarima. Imao je više sudara nego ja i devojke su ga obožavale, tako da sam ponekad bio ljubomoran. Danas je bio jedan od tih dana.

Video sam kako je nervozan zbog svog govora. Zato sam ga lupio po leđima i rekao: "Hej, veliki čoveče, bićeš odličan!" Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmejao se. "Hvala", rekao je. Nakašljao se i počeo govor. "Matura je vreme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tokom ovih teških godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ... ali najviše svojim prijateljima. Ovde sam, da vam kažem, da je biti nekome prijatelj, najveći dar koji toj osobi može da se da. Ispričaću vam priču."

Gledao sam u svog prijatelja u neverici, dok je on pričao priču o danu našeg prvog susreta. Preko vikenda je nameravao da se ubije.

Govorio je o tome, kako je ispraznio ormarić, da posle njegova mama ne bi morala da dođe i nosi kući njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio mi mali smešak. "Hvala BOGU, bio sam spašen. Moj prijatelj me je spasao od smrti." Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dečak pričao o svom najgorem trenutku. Video sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smeše mi se onim istim zahvalnim osmehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.

Nikad ne potcenjuj moći svojih dela. Jednim malim gestom možeš nekome da promeniš život. Na bolje ili na gore. BOG nas "pušta" u naše živote, da na neki način utičemo jedni na druge. Tražite BOGA u drugima.