субота, 23. мај 2009.

BOG JE LJUBAV

On nam je pokazao kako je medju nama živeo: prostodušno, smireno i krotko. Kakve nas je Gospod stvorio, takvi da Mu pristupamo. Kako dete bezazleno da Mu pristupamo!








Piše: Sveti Sluga ISUSA HRISTA I OCA NEBESKOG
TADEJ



Bog naš došao je među nas da opet dovede u prvobitno stanje one koje je stvorio. On je sve učinio da Ga čovek može razumeti. On je mogao da spase čovečanski rod i drugim načinom, ali čovek kad je pao, sam je poremetio sav unutrašnji umni aparat i onesposobio se za dobro. Potpao je u vlast duhova zlobe, dragovoljno im se predao u zarobljeništvo.

Zlo koje postoji Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, misaonih duhova koji su otpali od ljubavi božanske, koji su se okrenuli prema svojoj ličnosti i ostali nepokorni; počeli su umovati svoje umovanje, ali ma koliko se svaka umna sila koja nije sjedinjena sa izvorom života trudila da nesto dobro učini i govori, sve što ona radi posoljeno je smradom paklenim, jer je jedino Bog izvor mira i radosti, ljubavi i pravde i dobrote. Sva stvorena bića su ograničena, a ono sto je ograničeno nije savršeno; nego im je dato da se usavršavaju. Medjutim, pala su; prvo nisu sačuvali svoje dostojanstvo andjeli, pa posle na zavisti tih duhova koji su pali i nasi praroditelji Adam i Eva. I evo, i u nama se isto ukotvila ta osobina - paklena zavist.



Zavist ne preza od ničega, i Bogu u lice govori protivno stalno, svuda i na svakom mestu.


Bog je sav ljubav, a zavist ne trpi da se dobro nekome bližnjem učini.


Jedan od bogonosnih otaca, prep. Nil Mirotočivi (javljao se monahu Teofanu, koji je u 18. veku živeo u njegovoj pesteri) objašnjavao je mnoge tajne iz Carstva Nebeskog. I kaže da je zavist pečat antihrista na srce čoveku. Kako je to za nas strašna stvar!


A mi često puta zavidimo bližnjima svojim, čak i svojim najrodjenijima nešto zavidimo. I ne obračamo pažnju na to da se lečimo, da dodjemo k sebi.


Bog naš, Isus Hristos, jeste savršeni Bog i savršeni čovek. On kao savršeni Bog sve obuhvata ljubavlju, bezgraničnom ljubavlju.


On je i kao savršeni čovek mio svakoj duši koja mu pristupa. Nama sve nekako izgleda da nam je daleko ta ljubav Božja, da je Bog mnogo daleko od nas. Ustvari, mi se udaljavamo. A On ne može da se odvoji od nas jer je On život. On je sav ljubav.


Kad bismo i mi imali prema Njemu takvu ljubav, pristupali Mu kao prema svom iskrenom prijatelju... Ali mi ne pristupamo na takav način, nego sve nekako izolovano, nekako zvanično; i kad se molimo i kad nešto dobro činimo, sve nekako kao da smo isuviše zvanični. A On traži od nas da budemo prirodni.


On nam je pokazao kako je medju nama živeo: prostodušno, smireno i krotko. Kakve nas je Gospod stvorio, takvi da Mu pristupamo.

Kako dete bezazleno da Mu pristupamo.

2 коментара:

  1. Анониман14. март 2010. 03:57

    oblak so lubov me podigna vo son sto liceshe na jave lubov kako majka prema dete sto se oseka kako sonce vo zezok leten den ,me prasha kade te boli kade sto dopra me izleci so lubov ,razbrav deka lecel so lubov,tolku se naelektrizirav so lubov, ta da dobrev bolen covek ke go dignev od smrtna postela ,no lubovta ja izgubiv za 5 min,edno gavolce ligavo se pretvori vo ubava gola zena i jas trgnav kon neja vo istijot moment se izvrte i mi ja izvadi seta lubov sto prethodno oblakot so lubov mi ja dade

    ОдговориИзбриши