петак, 27. фебруар 2009.

O ROĐENJU HRISTOVOM

SLAVA ISUSU HRISTU!

Sveti Jovan Zlatousti, naš mili brat, spremio nam je propoved o ROĐENJU HRISTOVOM.


Piše: Sveti Sluga ISUSA HRISTA I OCA NEBESKOG

Jovan Zlatousti

Što su praoci još davno sa bolom očekivali, što su proroci predskazivali a pravednici želeli da vide, to se na današnji dan zbilo i stvarno ispunilo. “I Bog se na zemlji javi i s ljudima poživje” (Var. 3, 38).

Radujmo se, dakle, ljubljeni, veselimo se! Ako je Jovan u utrobi maternjoj zaigrao, kad je Marija k Jelisaveti došla, onda mi, koji ne Mariju, no samog našeg Spasitelja rođenog gledamo, treba i da zaigramo i da se zaradujemo a isto tako i da se zadivimo onoj velikoj Božijoj naredbi koja svaki um prevazilazi. Razmisli samo kakav bi to prizor bio kad bi sunce s neba sišlo, i kad bi po zemlji išlo i kad bi zracima svojim sa zemlje sve obasjalo. A kad bi takav događaj užasnuo sve one koji bi tvarnu svetlost tako gledali, zamisli kako je gledati da Sunce Pravde iz našeg tela zrake ispušta i dušu nam prosvećuje?

Odavno sam želeo videti ovaj dan, i ne samo videti nego sam želeo da to bude sa mnoštvom naroda baš kao što danas vidimo. Želja se moja ispunila i ostvarila delom.

Pa iako je tek jedva deset godina prošlo od kako nam je ovaj praznik poznat i stvaran postao on sada revnošću vašom tako cveta, kao da nam je od samog iskona i od najstarijih vremena predan bio. Zato neće pogrešiti onaj ko ga ne zove novim i starim istovremeno.

Novim zato što nam je nedavno postao poznat, a starim ili pređašnjim, zato što se je s pređašnjima ravnoletan učinio i uzrastao do takve mere da ih je dostigao. I kao što izuzetna i plodonosna stabla odmah, pošto se u zemlju posade, uvis rastu i plodovima izobiluju. Tako je i praznik ovaj isprva samo bio znan onima što na zapadu žive, a do nas je tek sad i tek pre nekoliko godina, prenesen, a tako je brzo uzrastao i veliki plod doneo da su, kao što svi vide, sva crkvena dvorišta prepuna i mnoštvo naroda koji se tu skupio crkva jedva može da primi. Za takvo vaše usrđe dostojnu nagradu od Hrista, u telu na današnji dan rođenog, očekujte i da će vam on za sav taj trud platiti. Jer ljubav i revnost koja se prema ovom danu pokazuje upravo je znak velike ljubavi prema rođenom.

A ako je potrebno da i ja kao saslužitelj vaš tome doprinesem tu ću se svim silama potruditi, ili bolje, ono što mi blagost Božija dozvoli, na vašu korist ću progovoriti. A šta želite danas da čujete, šta drugo osim ono na šta se današnji dan odnosi.

Znam vrlo dobro da se i sada među vama mnogi prepiru i jedni osporavaju a drugi opravdavaju i svuda se velika raspra vodi zbog ovoga dana. Oni što osporavaju tvrde da je ovaj praznik novouveden i tek sad unesen, dok oni što opravdavaju kažu da je on stari i pređašnji samim tim što su proroci od davnina o rođenju Hristovom predskazivali i što je i stanovnicima od Trakije pa do Gadira već odavno ovaj praznik i poznat i priznat.

Dopustite dakle da o tome danas besedimo. Jer kada mi i sumnjajući toliku ljubav prema ovom danu pokazujemo očigledno je da ćemo, pošto ga i bolje upoznamo, i više revnovati i ove pouke će pokrenuti objašnjenje u nama i veći trud zbog njega. Ja imam tri dokaza da je baš ovo vreme ono u kojem se Bog Reč, Gospod naš Isus Hristos rodio.

Od ta tri dokaza prvi je onaj što je praznik ovaj veoma brzo posvuda postao proslavljen i što je do tolike visine uzrastao i procvetao. Pa ću se i ja usuditi da tvrdim ono što je tvrdio Gamamilo o jevanđelskoj propovedi kada je rekao: “jer ako bude od ljudi ova namisao ili ovo djelo, propašće; No ako je od Boga, ne možete ga uništiti, da se kako i bogoborci ne nađete” (D.Ap. 5, 38-39) i primeniću je na svetkovanje ovog dana, jer tvrdo verujem da se svetkovina ova baš zato izgubila nije, nego je svake godine sve veća i znamenitija postajala zato što je Bog Reč od samoga Boga, kao što je i propoved za malo godina svu vaseljenu obuhvatila. Pa ako su je šatorari, ribari, neuki i prosti svuda raznosili, ipak prostota služilaca ništa joj ne smetaše, jer moć onoga što je propovedano, svemu odoljevaše i prepreke uništavaše pokazujući svoje dejstvo.

A ako se oni, što se prepiru, ne zadovoljavaju ovim što je rečeno, možemo i drugi dokaz da iznesemo.

A koji je to dokaz?

Popis naroda o kojem govori jevanđelje. “A u dane one iziđe zapovijest od ćesara Avgusta da se popiše sva vaseljena.

Ovo je bio prvi popis za vrijeme Kirinijeve uprave Sirijom. I iđahu svi da se popišu, svako u svoj grad.

A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova,

Da se zapiše s Marijom, zaručenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onde bijahu, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca, i povi ga, i položi ga u jasle; jer im ne bijaše mjesta u gostionici” (Lk. 2, 1-7). Po ovome je izvesno da se Hristos rodio u vreme prvog popisa naroda. A i vreme popisa mogao bi svako ko bi se potrudio najtačnije iz starih opštenarodnih rimskih arhiva da dobije.

No primetiće te: "Ko smo mi to da činimo, koji tamo niti živimo niti stanujemo?”

A ti poslušaj i poveruj da smo mi svetkovinu ovu primili od onih koji se nalaze u Rimu i o tome najtačnije znaju i da su oni koji žive tamo, po drevnom predanju odavno isti taj dan svetkuju pa su i nas na to uputili. A jevanđelist nije bez povoda vreme ovo precizno odredio nego da bi nam dan otkrio i poznatim učinio i da bi nam naređenje Božije predočio. Jer zapovest o popisu nije Avgust proizvoljno nametnuo narodu, nego mu je Bog srce pokrenuo da nevoljom dolasku Jedinorodnog posluži.

A kako to koristi – reći ćeš – ovom naređenju? Ne malu i običnu korist to pruža, ljubljeni, no vrlo veliku i jednu od nužnih i potrebnih.

Pa kakva je ona?

Galileja je predeo palestinski, a Nazaret grad galilejski; isto tako, njen deo je i Judeja ali tako nazvana od njenih žitelja, dok je Vitlejem grad judejski. O Hristu su svi proroci predskazali da će ne iz Nazareta, no iz Vitlejema doći i da će se tamo roditi. Jer je tako i prorok napisao: “I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čem nisi najmanji među kneževima Judinim; jer će iz tebe izaći Vođa koji će napasati narod moj Izrailja” (Mat. 2, 6). Na isti su način u ono vreme Judeji od Iroda upitani “gde će se Hristos roditi” odgovorili; a i Hristos je Natanailu, kad je ovaj na Filipovo kazivanje: “nađosmo Isusa iz Nazareta” odgovorio: “iz Nazareta može li biti što dobro?”, rekao: “Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva” (Jn. 1, 45-47).

A zašto ga je tako pohvalio?

Zato što nije poverovao Filipu, jer je dobro znao da je Hristos ne u Nazaretu, niti u Galileji, no u Judeji i Vitlejemu da se rodi kao što se i dogodilo.

Pa zato što je kao iskusan poznavalac zakona znao da Hristos neće iz Nazareta doći, a o tome Filip nije znao, onako je kako je u navedenom proroštvu rečeno i odgovorio, a zato mu je Hristos i rekao: “Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva”. Zbog toga su i neki Judeji Nikodimu govorili: “Ispitaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi” (Jn. 7, 52), i na drugom mestu: “Zar ne reče Pismo da će Hristos doći od sjemena Davidova i iz sela Vitlejema gdje bješe David?” (Jn. 7, 42), a zato što su svi znali da će Hristos doista otud, a ne iz Galileje doći.

Josif i Marija dakle, iako behu Vitlejemski starosedeoci opet se rešiše, pošto Vitlejem behu napustili, da u Nazaretu žive i da se tu nastane, kao što se to često događa, da mnogi napuštaju one gradove u kojima su se rodili i da u onima u kojima im nije poreklo život svoj provode. Pošto se Hristos trebao u Vitlejemu roditi, to je i naređenje dato koje ih je i bez volje tom gradu, po Božijoj naredbi, odvelo. Jer ukaz koji je nalagao da se svako u svojoj postojbini upiše, prinudio je i njih da iz Nazareta u Vitlejem radi popisa dođu. A to otkrivajući i Jevanđelist je rekao: “A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova, Da se zapiše s Marijom, zaručenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onde bijahu, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca” (Lk. 2, 4-7).

Vidiš li ljubljeni, kako promisao Božiji dela svoja i kroz verne i kroz neverne rukovodi tako da i oni, što su od blagočasti otuđeni, poznaju silu i moć Božiju. I zvezda privođaše mudrace s istoka, a ukaz Mariju prinuđavaše da dođe u postojbinu o kojoj su proroci predskazali.

Odakle znamo da je Djeva Marija od roda Davidova proizašla pošto je ona iz Vitlejema, izvesno je da je i iz doma i plemena Davidova potekla a to je i jevanđelist potvrdio kada je rekao: “A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova”. Ali pošto je rodbina Josifova nabrojana, a Marijine praroditelje niko nije na isti način nabrojao, zato, da ne bi sumnjao i rekao kako da znamo da je i ona iz doma Davidova, poslušaj: “A u šesti mjesec poslan bi od Boga anđeo Gavrilo u grad galilejski po imenu Nazaret, Djevojci zaručenoj za muža, po imenu Josif, iz doma Davidova” (Luk. 1, 26-27).

Ovo “iz doma Davidova” treba razumeti da je o devojci rečeno, kao što je ovde dosta jasno i izloženo. A zato je i zapovest i nalog ovaj izdat zbog kojeg smo morali i ići u Vitlejem. I čim su oni u grad stupili onog časa se i Isus rodi i položen je u jasle jer sva slobodna mesta behu zauzeta od onih koji su se sa svih strana stekli, te je velika gužva nastala. I zbog toga su se mudraci Isusu baš tu i poklonili.

No da bi vam još jasniji i tačniji dokaz dao molim vas da se sad obodrite, jer vam dugu pripovest trebam izneti i stare zakone pročitati, kako bi vam u potpunosti moju besedu jasnom učinio.

Stari je zakon kod Jevreja bio; ali da počnem moju besedu od događaja koji su se još i ranije dogodili. . . Kada je Bog izbavio jevrejski narod od uznemiravanja i mučenja, a kada je video da oni još ostatke zločasti u sebi imaju i traže ono što je čulno, jer se velikim i krasnim hramovima divljahu, a onda im zapovedi da hram podignu koji bi ne samo bogatstvom materijala i iskustvom veštine, nego je svojim izgledom sve postojeće hramove na zemlji prevazišao.

I kao što čedoljubivi otac, kad sina svoga koji se dugo sa razvratnim besprimernim i raskalašnim ljudima družio, primi gledajući na pokajanje njegovo, sa opreznošću i poštovanjem još ga u veće izobilje uvodi da ne bi zbog oskudevanja pređašnja uživanja pominjao ili poželeo, tako je i Bog, kada je primetio da Judeji čulne stvari žele, postupio, pa ih je i u tome preuzvišeno uzvisio, tako da misirskih stvari nikad poželeli ne bi, jer im beše zapovedio da hram u skladu sa ovim svetom tj. čulnog i mislenog nazidaju. Pa kao što nebo i zemlja, svako za se, svoj položaj imaju, dok se u sredini između njih namesto pregrade ovaj svet nalazi, tako je i Bog zapovedio da se hram podigne. I kada ga je na dva dela podelio i na sredini zavesu postavio, dopustio je da s ovu stranu zavese svi ulaze, a sa one druge strane da je ulazak i pogled svima zabranjen, osim jednom prvosvešteniku.

A da i ovo nije moja izmišljotina i da je hram o kome govorimo zaista u skladu sa ovim svetom ustrojen, čuj šta Pavle govori o uzlasku Hristovom na nebo: “Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je predobrazac istinski” (Jev. 9, 24), a ovim hoće da kaže da je ono što je rukotvoreno tj. ovdašnje, samo prilika onog što je prava svetinja. A da je zavesa delila svetinju nad svetinjama od spoljašnjih svetinja onako isto kao što ovo nebo, ono što je nad njim, od onoga što je pod njim i onoga što se nalazi kod nas, deli, poslušaj kako je Pavle to razjasnio i kako je nebo zavesom nazvao. Savetujući “Da bi smo u dvjema nepokolebivim stvarima, u kojima je nemoguće da Bog prevari, imali moćnu utjehu mi koji smo pribjegli da se držimo nade koja je pred nama; Nju imamo kao kotvu duše, čvrstu i pouzdanu, koja ulazi unutar iza zavjese, Gdje kao preteča za nas uđe Isus” (Jev. 6, 18-19), tj. iznad neba.

Vidiš li kako je nebo zavesom nazvao?

Van zavese nalazio se svećnjak i trpeza i mjedeni žrtvenik na koji se žrtve paljenice polagahu, a unutra beše kovčeg zlatom okovan, u koji su ploče zaveta pohranjene, zlatan sud i Aronova prolistala palica kao i zlatni žrtvenik ali ne za žrtve i spaljivanje no zbog jednog kađenja u godini. U spoljni deo beše slobodno svima ulaziti, u unutrašnji pak, samo jednom prvosvešteniku. A to ću vam Pavlovim rečima dokazati, koji o tome ovako govori: “Imala je, doduše, i prva skinija pravila za bogosluženje, a i Svetinju zemaljsku”. (Pod ovim: “svetinja zemaljska podrazumeva on spoljašnju skiniju – šator pošto je bilo dozvoljeno svim ljudima da tamo ulaze). “Jer beše uređen prvi dio skinije, u njemu svijetnjak i trpeza i postavljeni hljebovi, i to se zove Svetinja. A iza druge zavjese dio skinije, nazvan Svetinja nad svetinjama, Koja imaše zlatnu kadionicu, i kovčeg obložen svuda zlatom, u kome bješe zlatni sasud sa manom, i procvjetali štap Aronov, i ploče zavjeta, A nad njim heruvimi slave, koji osjenjavahu očistilište; o čemu sada ne treba govoriti podrobno. A pošto ovo bijaše tako uređeno, ulažahu sveštenici svagda u prvi dio skinije da vrše službu Božiju; A u drugi jednom u godini sâm prvosveštenik, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za narodne grijehe iz neznanja” (Jevr. 9, 2-7).

Vidiš li da samo jedan prvosveštenik ulazi i to jednom u toku cele godine?

No reći će ko: Pa u kakvoj je vezi današnji dan sa tim što govoriš? Pričekajte malo, nemojte se buniti. Od samog dna kopamo bunar i trudimo se da na površinu dođemo, kako bi vam sve zamislivo bilo. Ili bolje, da vam se ne bi i dalje i onako nejasna beseda moja nerazumljivom činila, i da ne bi sa nastavkom priče teška postala; kazaću vam zašto sam sve ovo govorio.

Pa zašto, odgovori?

Marija je tek onda počela začinjati kad je Jelisaveta sa Jovanom već šest meseci bila trudna. Ako pronađemo dakle, koji je taj šesti mesec bio, naći ćemo i to u kom je mesecu Marija začela.

A kad se o vremenu začeća uverimo, saznaćemo i vreme rođenja Hristovog, brojeći devet meseci od samog začeća.

A kako možemo saznati koji je to šesti mesec bio od kad je Jelisaveta zatrudnela?

Tako, odgovaram ja, ako pronađemo u kom je mesecu začela.

A kako ćemo to saznati?

Ako pronađemo u koje je vreme njenom mužu Zahariji to začeće nagovešteno.

Ali baš ovo, odakle ćemo saznati?

Iz Svetog Pisma, i to po tome što Sveto Jevanđelje govori da je anđeo onda kad je Zaharije u “svetinju nad svetinjama” stupio, blagovestio i o rođenju Jovanavom govorio.

Ako se dakle Svetim Pismom jasno dokaže da je prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio i to jednom, da je jedan i kada i u kom mesecu ulazio, onda će nam i vreme, u kom se to dogodilo, biti poznato.

Da je jednom u toku godine prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio, to znamo od Pavla, ali to isto i Mojsije potvrđuje kad govori: “I kaza Gospod Mojsiju: reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u svetinju za zavjes pred zaklopac koji je na kovčegu, da ne pogine”. I dalje: “A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i svrši očišćenje za se i za dom svoj i za sav zbor Izrailjski. A neka izađe k oltaru koji je pred Gospodom” (3. Moj. 2-17).

Dakle, da nije uvek u svetinju nad svetinjama ulazio, i da dok je on ulazio unutra niko nije smeo za njim ići no spolja iza zavese stajati, to sad dobro znamo. No dobro to upamtite. Sada nam ostaje da dokažemo u kom je vremenu ulazio i da je smeo to činiti jedanput u godini i to samo on.

A kako ćemo to pronaći?

Opet pomoću Svetog Pisma jer tamo stoji napisano: “Deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama. Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. To neka vam je počivanje subotno, i mučite duše svoje po uredbi vječnoj. A sveštenik koji bude pomazan i koji bude osvećen da vrši službu svešteničku namjesto oca svojega, on neka očišća obukavši se u haljine lanene, haljine svete. I neka očisti svetinju svetu i šator od sastanka; i oltar neka očisti; i sveštenike i sav narod sabrani neka očisti. I ovo neka vam je vječna uredba da očišćate sinove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I učini Mojsije kako mu zapovjedi Gospod” (3. Moj. 16, 29-34).

Sve ovo što sam naveo odnosi se na jevrejski praznik koji se zove senica, jer tada je jedanput u godini prvosveštenik ulazio, što je i Mojsije potvrdio rekavši: “Da se očišćate jedanput u godini”.

Ako je dakle, samo u vreme praznika senice jedan prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio, može se reći da se onda i anđeo Zahariji javio, kad je Zaharija bio na mestu koje se zove svetinja nad svetinjama, jer sem tada tamo nije ulazio niko pa ni prvosveštenik. A treba poslušati i reči iz Svetog Pisma: “U vrijeme Iroda, cara judejskoga, bijaše neki sveštenik od reda Avijina, po imenu Zaharija, i žena njegova od kćeri Aronovih, po imenu Jelisaveta. I dogodi se, kad on služaše po svome redu pred Bogom, da po običaju sveštenstva pade mu u deo da uđe u hram Gospodnji i kadi. I sve mnoštvo maroda moljaše se napolju za vrijeme kađenja”. (Seti se, molim te, ovde onog navoda: “A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe (prvosveštenik) da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe”).

“A njemu se javi anđeo Gospodnji stavši sa desne strane kadionog šrtvenika” (Lk. 1, 5-11) Eto. Ne govori oltara žrtvenog, no oltara kadionog jer spoljašnji oltar beše za žrtvovanje i paljenica postavljen, a unutrašnji zbog kađenja. I zato dakle što se anđeo samo njemu javio i što se potvrđuje da su ga ljudi napolje čekali, izvesno je da je on u svetinju nad svetinjama ušao. “I zbuni se Zaharija (nastavlja se ) vidjevši ga i spopade ga strah. A anđeo mu reče: Ne boj se, Zaharija, jer je uslišena molitva tvoja; i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i

nadjenućeš mu ime Jovan. I biće ti radost i veselje, i mnogi će se obradovati rođenju njegovu. Jer će biti velik pred Gospodom, i neće piti vina i sikera; i ispuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje; I mnoge će sinove Izrailjeve obratiti Gospodu Bogu njihovome; I on će naprijed ići pred njim u duhu i sili Ilijinoj da obrati srca otaca ka djeci, i nepokorne ka mudrosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod spreman.


I reče Zaharija anđelu: Po čemu ću ja to poznati? Jer ja sam star i žena je moja u godinama. I odgovarajući anđeo reče mu: Ja sam Gavrilo koji stojim pred Bogom, i poslan sam da ti govorim i da ti ovo blagovijestim. I evo, bićeš nijem i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, zato što nisi vjerovao mojim riječima koje će se ispuniti u svoje vrijeme. I narod čekaše Zahariju, i čuđahu se što se zabavi u hramu. A izišavši ne mogaše da im govori; i razumješe da je imao viđenje u hramu; i on im davaše znakove, i osta nijem.” (Lk. 1, 13-21)

Vidiš li da mu je blagovešteno onda kada je bio iza zavese, što znači da je blagovešteno u vreme praznika senica i posta, jer reči: “Pokorite duše vaše” post znače. Praznik senica pak kod Judeja pada, kao što i vi sami svedočite i kao što smo i mi u svoje vreme i duge besede protiv Judeja, bezvremeni njihov post izobličavajući, držali, pri kraju meseca septembra. I onda je i Jelisaveta žena Zaharijina začela i “krijaše se pet mjeseci govoreći: Tako mi je učinio Gospod u dane ove u koje pogleda na me da me izbavi od sramote među ljudima.” (Lk. 1, 24-25)

Dakle vrlo lako možemo dokazati da je Mariji o začeću Hristovom blagovešteno, kad je Jelisaveta već šest meseci sa Jovanom trudna bila, jer upravo je tada tj. u “šesti mesec” po njenom začeću poslao Bog anđela Gavrila k njoj, koji joj reče: “Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus” (Lk. 1, 30-31) ne propuštajući da joj uplašenoj od reči njegovih i njene pomisli: “kako to može biti?” odgovori: “Duh Sveti doći će na tebe, i sila višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji”, a dodao je i ovo: “I eto, Jelisaveta rođaka tvoja, i ona zače sina u starosti svojoj, i ovo je šesti mjesec njoj, koju zovu nerotkinjom. Jer u Boga je sve moguće što kaže”.

Ako je dakle pri kraju meseca septembra Jelisaveta zatrudnela kao što je već objašnjeno, onda ne ostaje ništa drugo nego nabrojati narednih šest meseci i to: oktobar, novembar, decembar, januar, februar i mart i utvrdićemo da je pri kraju ovog meseca Marija začela i ako od njega devet meseci nabrojimo, doći ćemo do onoga što smo tražili. Jer po začeću Gospodnjem prvi mesec koji nastupa je april, a posle: maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar koji sada teče i u kojem mi dan Rođenja Hristovog praznujemo.

Da bih vam sve ovo što sam do sad naveo još jasnijim učinio, sve ću kratko vašoj ljubavi predstaviti.

Jednom je – rekli smo – godišnje i to jedan prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio.

A kada se to činilo?

U septembru mesecu. Tada je Zaharija ušao u svetinju nad svetinjama; tada i blagu vest o začeću Jovanovom čuo, i kad je otud izašao žena mu je začela.

Od septembra tj. od začeća Jelisavetina sa Jovanom odbrojavajući šest meseci, dakle u martu je začela Marija. A kad ponovo od aprila devet meseci nabrojimo doći ćemo do meseca u kom se Gospod naš Isus Hristos rodio.

Pošto sam vam sve u vezi ovoga dana jasno izložio govoriću još o jednoj stvari, najvažnija mesta prepustiću opštem Učitelju svih, pa ću besedu završiti.

Budući da se mnogi među neznabošcima, čuvši da se Bog telesno rodio, podsmevaju i to poriču čime mnoge proste ljude uznemiravaju i zbunjuju, nužno je da i protiv njih svoj glas podignemo, i onima koji se zbunjuju ne dozvolimo da se iznemiravaju prepirkama tih bezumnih ljudi, niti pak podsmehom nevernih da se zbunjuju. Jer često se i mala deca smeju kad mi o nečem važnom razgovaramo i, kada radimo nešto što je nužno, pa i opet smeh taj ne dokazuje podlost ismejavanih stvari, no bezumlje onih koji se smeju. A to se isto i o neznabošcima može reći kada oni gotovo bezumnije od dece postupaju i dela koja su straha i velikog udivljenja dostojna opovrgavaju, dok nasuprot tome dela uistinu podsmeha dostojna poštuju i odobravaju. No i pored svega, nauka naša, iako od njih i ismevana, dostojna poštovanja ostaje i njihovim ismevanjem baš nikakvu štetu ne trpi, njihova pak nauka, ma i kako opravdavana, bezobrazluk svoj ne može sakriti.

Ta zar nije već krajnje bezumlje i to što oni idući k svome padu, svoje bogove u kamenje, drveće i podle kumire pretvoriše i pošto ih u te predmete kao u kakav zatvor zaključaše, toga se ne stide, no i dalje to rade i brane svoje postupke, kriveći nas zato što govorimo da je Bog pošto je za sebi Duhom Svetim živi hram sagradio i njime vaseljeni dobro čini.

A da li se može ovakva naša vera osporavati? Jer ako je neprilično da Bog u čovečje telo uđe, mnogo je nepriličnije da u kamen i drvo uđe, utoliko više što je drvo daleko manje bredno od čoveka, osim ako oni ne veruju da je naša, ljudska priroda od tih stvari, koje ni osećanja nemaju, gora.

Oni se osmeljuju da suštinu Božiju i u životinje i u pse, a mnogi jeretici i u nešto što je i od ovih beščasnije, stave. Mi pak ništa slično ne propovedamo, a tako nešto nećemo ni da slušamo, već učimo da je Hristos telo čisto, sveto i neporočno i ni jednom grehu podložno iz devojačke utrobe primio i time svoju tvorevinu spasao. I ne užasavaju se niti se stide neznabošci a sa njima ni oni koji se u zločasti manihejskoj nalaze, kad suštinu Božiju u pse i majmune i u druge zveri uvode, jer mudruju da duše životinja od suštine Božanske proizilaze, već tvrde da mi propovedamo nešto što je za Boga neprilično iako mi o tako nečemu i ne pomišljamo, već tvrdimo da je za Božanstvo prilično da došavši rođenjem tvorevinu svoju spase.

Šta činiš ti, čoveče! Kaži mi, kad mudruješ da su duše i čovekoubica i vračara od suštine Božije, a s druge strane se osmeljuješ da osušuješ nas koji ništa tome slično ne prihvatamo, niti slušamo kad neko tako nešto govori, već nešto tako osuđujemo tvrdeći da je Bog pošto je sveti hram za sebe sagradio, kroz njega nebesni život u naš preneo.

Ta kako niste onda i bezbrojnih smrti dostojni za ono čime nas prekorevate i za vaše beščašće kojim ne prekidate obeščašćivanje? Jer ako je po vašem mišljenju neprilično da Bog u čistom i neporočnom telu živi, mnogo je nepriličnije da se On u telu vračara, onoga koji grobove raskopava, razbojnika pa i majmuna i psa useli, nego u ovo sveto i prečisto telo koje je sada sa desne strane Oca. A kakva uvreda našem Bogu može biti nanesena ovakvim mišljenjem i kakvo oskrnavljenje? Ako sunce ovo koje ima telo čulno, truležno, pa i promeni podložno (pa neka se i po hiljadu puta neznabošci i manihejci kad ovo čuju u jarosti svojoj guše) a i ne samo sunce, no i zemlja i more i sve vidljive stvari propadljivosti su podložne kao što Pavle to potvrđuje govoreći: “Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom” (Rim. 8, 20). A da i razjasni šta je to “pokoriti se taštini” dodade i ovo: “Da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije” (Rim. 8, 21) a ovim nije rečeno ništa drugo nego da je svaka tvar prolazna i propadljiva, jer propadljivosti služiti nije ništa drugo nego propadljiv biti. Ako, kažem, sunce kao propadljivo telo svoje zrake svuda rasipa, pa kada se i đubreta i blata i sličnih stvari dotakne, ni malo se ne kalja, no čiste svoje zrake u sebe, pošto je svetlošću svojom sva tela, koja su je primila, ozarila, natrag skuplja, i to tako da se ništa od smrada i beščašća tih stvari za njih nije prilepila, toliko je manje Sunce Pravde, besplatnih sila Gospod, oskrnavljen, zato što je plot našu na sebe primio, a nju samu najčistijom i najsvetijom učinio!

O svemu ovome razmišljajući i sećajući se reči: “I hodiću među vama, i biću vam Bog” (3. Moj. 26, 12) kao i onoga što je Pavle rekao: “Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?” (1. Kor. 3, 16), zločestivcima bestidna usta zatvaramo kada s njima razgovaramo, pa veseleći se tolikom bogatstvu, proslavljajmo ovaploćenog Boga za tako veliku snishodljivost njegovu prinoseći mu po mogućnostima svojim dostojnu čast i blagodarnost. I pošto On nikakvu drugu blagodarnost od nas ne očekuje osim spasenja naših duša a to znači da dobrodeteljno živimo, a to treba da činimo da ne bi neblagodarni prema Blagodatelju našem ostali, po silama prinosimo mu veru, ljubav, nadu, celomudrije, davanje milostinje i gostoljublje. A sada ću vam napomenuti ono za šta sam vas ranije molio.

A šta je to?

Kad strašnoj i Božanstvenoj Trpezi i tajanstvenoj Žrtvi pristupate, onda to sa strahom i trepetom činite, sa čistom savešću, postom i molitvom bez gunđanja i bez da jedan drugoga guramo ili da nogama s nestrpljenjem tupkate, jer je to znak krajnjeg bezumlja i ne malog prezrenja, jer takve, koji tako postupaju, velika muka i kazna očekuju.

Ta pomisli čoveče! Kakvoj se žrtvi približavaš i kakvoj trpezi pristupaš, a opomeni se i toga da se ti, kao zemlja i pepeo, krvlju i telom Hristovim pričešćuješ. Ti bi, kada bi te jedan zemaljski car na gozbu zvao s poštovanjem za stolom sedeo i postavljena jela časno i tiho jeo, a kad te Bog svojoj trpezi poziva i svoga Sina postavlja, oko koje anđelske sile sa strahom i trepetom stoje, heruvimi lica svoja pokrivaju a serafimi s veličanstvenim: “svet, svet, svet Gospod” uzvikuju, ti vičeš i gunđaš? Zar ne znaš da je nužno da se u to vreme pri duhovnoj čistoti i duševna tišina traži?

Najveći mir i tišina ovde su potrebni, a ne gunđanje, gnev i guranje, jer sve ovo kalja dušu koja pristupa Svetinji. A kako bi nam se moglo oprostiti, kada osim mnogih greha i u vreme samog pristupanja Svetom Pričešću nećemo da se oslobodimo takvih životinjskih navika. Od ovih tajni ništa korisnije ne može biti za nas, pa šta nas onda tako porobljava da jedva čekamo da ono što je duhovno ostavimo i za telesnim požurimo. Nemojmo nipošto, molim vas, gnev Božiji na sebe navlačiti, jer ovo što je na Trpezu postavljeno, to je celebni lek za sve naše izopačenosti, neoskudevajuće bogatstvo i putevoditelj k Carstvu Nebeskom. Zato sa strahom, blagodarnošću, skrušenošću i sa priznavanjem svojih grehova, sa suzama i plačem nad svojim porocima, usrdnu molitvu Bogu prinoseći, pristupajmo. I pošto bi se time očistili Nebeskom Carstvu bi se približili, zato pristupajmo tiho i sa pristojnošću. Kada neporočnu i svetu žrtvu primamo, ljubimo je, očima grlimo i srcem usplamtimo da nam skup naš ne bi na sud i osudu, no na duševno umudrenje, na ljubav, dobrodetelj, i na pomirenje s Bogom kao i temelj nenarušivog mira i drugih bezbrojnih blaga bio, a tako ćemo i sebi samima svetost pribaviti i bližnjima na spasenje biti.

Ja često o ovome govorim, ali neću prestati da i u buduće o tome govorim. Jer kakva vam je korist, ako se uzalud okupljamo a ničemu korisnome ne privikavamo. A i nama kakva bi korist bila, ako bi vam uvek besedom našom ugađali?

Kratko je ovo vreme, ljubljeni! Otreznimo se i budimo bodri! Probudimo se i marljivu revnost prema svemu pokazujmo i u svemu budimo blagočestivi. Pa bilo da treba reč Božiju da slušamo, bilo da tajnama treba da pristupimo, ili nešto drugo da učinimo, svagda to sa strahom i trepetom činimo da ne bi za nerad naš kletvu na sebe navukli onim što je rečeno: “Proklet bio ko nemarno radi djelo Gospodnje” (Jerem. ????), pošto gunđanje i gnev ovoj žrtvi smetaju a zanemarivanje njeno, Bogu je mrsko po onoj apostolskoj reči: “Ako ko razara hram Božiji, razoriće njega Bog” (1. Kor. 3, 17).

Nemojmo dakle umesto oproštaja, Boga srditi, no marljivost i poredak čuvajući i bezmetežnu dušu imajući, s molitvom i sa skrušenim srcem pristupajmo, da bismo vladiku našeg Isusa Hrista umilostivili i da nam da obećana blaga radi blagodati i čovekoljublja samoga Gospoda našega Isusa Hrista s kojim Ocu zajedno sa Svetim Duhom slava, država, čast, sada i svagda i u veke vekova, Amin.

понедељак, 23. фебруар 2009.

BESEDA NA BOGOJAVLJENJE


Čovek je kruna Božijeg stvaranja; on je postavljen za cara prirode. A kada car postade neprijatelj Caru drugome, tada i čitavo carstvo njegovo postade neprijateljsko carstvo. Kazna je bila namenjena ne samo čoveku nego i svemu stvorenom!


piše: Sveti sluga ISUSA HRISTA I OCA NEBESKOG
Jovan Maksimović Šangajski

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Slaveći Bogojavljenje, mi se sećamo i da se Bog pokazao ljudima kao Trojica i da se Isus javio svetu kao Hristos. Gde se javio Hristos? Gde je započeo Svoje delo? Da li je otišao u grad veliki i tamo se javio u Svojoj Slavi? Ili se uspeo na goru visoku, a masa od mnoštva hiljada je stajala dole i posmatrala Ga kao nekakvo čudo? Ne! Hristos je pošao u pustinju, na reku Jordan , gde je Jovan krštavao narod. Jovan je propovedao pokajanje i pozivao grešnike da se, u znak pokajanja, krste u Jordanu. I evo, kao grešnik dolazi i Hristos i moli za krštenje. On, u koga ne bejaše greha.Uplašio se Jovan. "Ti treba mene da krstiš". "Ostavi sada" - odgovara Isus - jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu". Adam je gordošću sagrešio, želeo je da se uzvisi, da postane poput Boga. A Hristos je došao da ispuni pravdu Božiju, da greh gordosti Adamove popravi smirenošću. Adam je želeo da se uzvisi pred Bogom, a Bog se unizio pred čovekom. Hristos je sišao u vodu i prihvatio krštenje od raba Svojega. Drhteći, Jovan je položio ruku na Vladara i Boga svojega,a Hristos je smireno pognuo Svoju glavu pred njim.
Ova smirenost Hristova otvorila je nebo. Tada su se nebesa otvorila i začuo se glas Boga Oca:"Ovo je Sin Moj ljubljeni, koji je po Mojoj volji. Ovo je Sin Moj, koji Sebe ponizi da bi izvršio Moju volju, istinski Sin Moj, Koji se unižava da bi čoveka uzvisio". A Duh Sveti je sišao sa neba na Isusa, potvrđujući reči Oca. Tako je smirenošću Isus otvorio nebo i pokazao ljudima tajnu Trojičnosti Božanstva. Ali zašto je On to obavio upravo na vodi, a ne na nekom drugom mestu? Setimo se kako je Bog stvarao svet. Kada je Bog stvarao nebo i zemlju, "zemlja beše bez obličja i pusta, i Duh Božiji dizaše se nad vodom". Potom rastavi Bog zemlju i vodu, ali tako da voda ipak ostane na svakom mestu i nužna svemu stvorenom.

Čovek ne može da živi bez vode, niti bilo kakva životinja; postoji voda (vlaga) u vazduhu;
uzmimo bilo gde grudvicu zemlje - i tamo postoji voda; postoji voda i u kamenu, sve i ako nam se čini da je tamo nema, pa ipak, ona postoji i tamo i, kada Bog poželi može je osloboditi iz njega, kao što je i učinio za vreme Mojsija.
"Gospodnja je zemlja i što je god na njoj, vaseljena i sve što živi u njoj. Jer je On na morima osnova i posred reka utvrdi je" (Ps.24,1-2). "Nebesa biše odavno i da je zemlja iz vode i od vode sazdana Božijom reči", piše apostol Petar. "Od kojih tadašnji svet, vodom potopljen, propade" (II Pet. 3,5-6). Kada je čovek sagrešio navukao je gnev Božiji ne samo na sebe nego i na čitavu prirodu.

Čovek je kruna Božijeg stvaranja; on je postavljen za cara prirode. A kada car postade neprijatelj Caru drugome,
tada i čitavo carstvo njegovo postade neprijateljsko carstvo. Kazna je bila namenjena ne samo čoveku nego i svemu stvorenom /tvari/. "Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada (Rim. 8,22). Ali, "tvar se pokori taštini (ne od svoje volje nego za volju onoga koji je pokori)" (Rim. 8,21-22). Zato oproštenje krivcu oslobađa i stvoreno od robovanja propadljivom. "Uništena će biti ova priroda propadljiva i preobraziće se u novo nebo i novu zemlju, gde pravda obitava". (II Pet. 3,12-13). Da bi se omogućila ova promena, da bi se priroda pripremila za nepropadljivost koja će nastupiti posle sudnjega dana, Hristos je došao na vode Jordana. Uronivši u Jordan, Hristos je posvetio ne samo vode Jordana nego i čitavu vodenu prirodu, kao što i kliče Crkva u svojim pesmama:"Hristos se javi da Jordana osveti vode" (Pretpraznični tropar), "Danas se vodena osvećuje priroda" (Tropar pri Ishodu na Jordan). A pošto se voda svuda nalazi, onda je osvetivši vode Hristos time osvetio sve stvoreno, čitavu vaseljenu. Hristos je pripremio prirodu da bi i ona osetila dobre posledice od žrtve koju je On došao da prinese. Ali ne samo to On je vodi dao moć da opere ljudske grehe.

Krštenje Jovanovo je bilo samo znak pokajanja. Hrišćansko krštenje jeste novo rođenje, oproštaj svih grehova. Vodom je kaznio Bog grehove prvog sveta i uništio ga je vodom u potopu. Vodom sada spasava Bog ljude kroz Tajnu krštenja.

Tako je Hristos na vodama Jordana uništio glavu zmije, kako se to poje u crkvenim pesmama, glavu one zmije koja je prevarila Adama i Evu, ali je bila pobeđena smrenošću Isusovom, - otkrio je ljudima da je Bog Trojica - osvetio vodu, a sa vodom pripremio i sve stvoreno za prihvatanje reči oproštaja i za nepropadljivost.

I tada je, izdržavši još jednu borbu sa đavolom u pustinji,

Hristos krenuo da priprema ljude za carstvo buduće i počeo je svoju propoved rečima:"Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko" (Mt. 4,17), ili kako stoji u drugom Jevanđelju:"Ispunilo se vreme i približilo se carstvo Božije: pokajte se i verujte u Jevanđelje" (Mk. 1,15).

Do tada je Jovan Krstitelj propovedao pokajanje, pripremao put Gospodu. Sada Sam Gospod viče ljudima:"Pokajte se". Taj glas je namenjen ne samo ljudima koji su živeli u Hristovo vreme već se tim rečima Hristos obratio svim ljudima u svim vremenima i vekovima. I mi smo slušali te reči iz Jevanđelja.

Dok još nisu utihnule praznične pesme Bogojavljenja, one nas podsećaju da se približava vreme pokajanja. Budimo pažljivi! To nisu reči proroka ili anđela nego Samoga Gospoda. Pokajaćemo se i u postu, koji dolazi, nastojaćemo da pobedimo naše starsti i dobijemo oproštaj grehova, da bismo u budućem veku ušli u nepropadljivo Carstvo koje je pripremio Gospod.

Amin.

SLAVA ISUSU HRISTU I OCU NEBESKOM ŠTO SU DUHOM SVETIM NADAHNULI NAŠEG BRATA JOVANA DA SVIMA NAMA HRISTOVIMA PRIBLIŽI ZNAČAJ BOGOJAVLJENJA I OTKRIJE TAJNE TOG VELIČANSTVENOG DOGAĐAJA!

BRAĆO I SESTRE POKAJTE SE, JER SE PRIBLIŽILO CARSTVO NEBESKO I KO SE NIJE KRSTIO SAD MU JE VREME!

KRŠTENJE JE ZA VEČNOST I SVAKO DANAS JE DOBRO DOŠLO DA SE ČOVEK KRSTI U IME ISUSA HRISTA! KADA SE U OVOM PROLAZNOM I OGRANIČENOM VREMENU KRSTIMO I PRIHVATIMO ISUSA HRISTA ZA SINA BOŽIJEG I SPASITELJA NAŠEGA, TO NAM JE MILOŠĆU OCA NEBESKOG I BOGA SVEGA VIDLJIVOG I NEVIDLJIVOG OTVORENA KAPIJA KROZ SPASITELJA I BOGA NAŠEGA ISUSA HRISTA ZA BEZVREMENO, BESKONAČNO, BESMRTNO, KAPIJA KOJA VODI U RADOST NEPRESTANU.

KADA SE BUDETE KRSTILI, OTVORITE SRCE SVOJE I ČUĆETE NE UŠIMA TELESNIM VEĆ DUHOM SVETIM REČI BOŽIJE KOJE NAM JE IZREKAO DAVID U PSALMIMA: "TI SI SIN MOJ I JA TE DANAS RODIH"!

ALELUJA...BRAĆO I SESTRE...OTAC JE BOG ONIMA KOJI SE KRSTE U IME ISUSOVO! ALELUJA...SLAVA ISUSU HRISTU... A KO ĆE NAS ONDA IZ OČEVIH RUKU IŠĆUPATI? KO JE TAJ? IMALI TAKVOGA? TAKAV NE POSTOJI, NITI ĆE SE RODITI!

NIKO NAS ISUSOVE OVCE , SLUGE I MALU BRAĆU, NE MOŽE UZETI IZ OČEVIH RUKU! SMRT ĆE BITI UNIŠTENA, NEPRIJATELJ POBEĐEN I BAČEN SA PAKLOM I ZLOTVORIMA U SUMPORNO JEZERO, NAŠ GREH KOJI NAS JE VUKAO U PAKAO BIT ĆE OPRAN KRVLJU HRISTOVOM, A MI SA ANĐELIMA I SVETIMA U CARSTVU NEBESKOM!

BRAĆO I SESTRE KAD BI STE SAMO MOGLI DA VIDITE KAKVA NEIZRECIVA SREĆA ČEKA ONE KOJE HRIST UVEDE U CARSTVO BOŽIJE, ISTOG TRENUTKA SVE BRIGE OVOGA SVETA BI NESTALE I POSTALE BEZVREDNI PRAH KAO ŠTO I JESU!

ZATO ODMAH, SADA, JOŠ DANAS, IDITE I KRSTITE SE U IME SPASITELJA NAŠEGA ISUSA HRISTOSA!!!

SLAVA OCU NAŠEM BLAGODARNOM, SAMILOSNOM I PREPUNOM LJUBAVI ZA ČOVEKA, SLAVA MU ZA SVE ŠTO JE UČINIO ZA NAS GREŠNE, MALOVERNE I BEDNE! SLAVA OCU NAŠEMU ŠTO JE BOG I GOSPODAR NAŠ!

BOG OTAC I BOG SIN NAS SVETIM DUHOM SVOJIM ZOVU U MIR CARSTVA NJIHOVOG...ALELUJA...ALELUJA...ALELUJA...

SLAVA OCU NEBESKOM SLAVA ISUSU HRISTU SLAVA SVETOME DUHU

AMIN

недеља, 22. фебруар 2009.

HAJDE ZAMNOM


"I odlazeći Isus odande vide čoveka gde sedi na carini, po imenu Mateja, i reče mu: "Hajde za mnom. I ustavši otide za Njim." (Mt. 9,9)

Vi ste videli grešnika, Isus je video čoveka. I On je video grešnika, ali je znao šta će od tog grešnika biti kada milost dobije svoju priliku. Svet vidi lice, odeću, kuću, ulicu u kojoj živite, mesto gde radite i koliko zarađujete. Isus na to ne gleda.







Piše: Sveti Sluga ISUSA HRISTA I OCA NEBESKOG
Gipsy Smith

Ovo je Matejev skroman način propovedanja svim generacijama o tome kako se on obratio. O tom je trenutku svoga života mogao je daleko više da ispriča. Ponekad pomislim da onoga dana kada je ovo zapisao, jednostavno više i nije mogao da napise. Možete li vi između redova da vidite neispričan deo priče? On vam uopšte ne govori o tome kako je živeo u velikoj kući. Ne kaže vam ni da je pripremio veliku gozbu, niti da je na tu gozbu pozvao sve svoje stare prijatelje da se sretnu sa Isusom. Matej je vrlo skroman. On kaže da je Isus video nekog čoveka i rekao mu: "Hajde za mnom". I taj čovek je pošao za Njim; to je sve.

Neki od nas se za određene trenutke svoga života ne pouzdajemo u sebe da bi mogli da ispričamo svu priču, te ponešto zadržimo. U svakom životu postoje stranice koje nikada neće biti ispisane. Postoje priče neispričane smrtnom uhu nad kojima se anđeli raduju i čude. Postoje trenutci o kojima mogu samo nebo i sunce, mesec i zvezde, ptice, cveće i večno nebo da čuju - o Njegovoj divnoj milosti i milosrđu. Mi možemo da ispričamo samo delić, samo delić. Želim da razmišljate o tom divnom trenutku, jer to je bio divan trenutak, trenutak kad se jevanđelje rađalo, trenutak u kojem je istorija počela da diše, kada je u Matejevu dušu bila položena klica radosti radi koje je nebo počelo da odzvanja "halelujama". Bio je to divan trenutak u Matejevom životu kada je video Isusa kako stoji i poziva ga po imenu obraćajući mu se kao svome prijatelju.

Zašto je Isus došao baš tom čoveku? Zato sto je taj čovek trebao Isusa. Verujem da je duboko dole u srcu toga čoveka bila čežnja za Hristom. Nisam siguran da on nije čuo Jovana Krstitelja kako propoveda. Nisam siguran da on već nije bio osvedočen grešnik. Nisam siguran da on nije čuo Jovana kako govori: "Evo Jagnje Božje!" Postojali su trenutci u njegovom životu kada je žudeo da pogleda u to drago lice, da čuje muziku Njegovog glasa, da uhvati nadahnuće iz Njegove poruke koja daje život i oseti dodir koji isceljuje. Zamišljam da onoga dana od suza čak nije mogao da vidi ni svoje poslovne knjige. Setite se, on je bio zaposlen čovek koji je radio na carini.

I dok je sa svim svojim poslovnim knjigama pred sobom razmišljao o svojim unutrašnjim čežnjama, dok mu je duša gladovala, dok mu je čovek u čoveku govorio i usmeravao misli i osećanja na ono što je večno, mogu zamisliti kako kaže: "O, hoću li Ga ikada videti?" Možda je čak od žalosti stavio glavu na ruke i u tom mu je trenutku Isus rekao: "Matej, Matej, hajde za mnom." Znate li da je Matej bio spreman to da učini? Odmah je to učinio, bez ikakvog pitanja i oklevanja. Učinio je to kao da već ima plan šta će učiniti ako priliku. Sve je ostavio. On vam to ne govori jer je ostavio da drugi malo nadopune njegovu priču. Bio je bogat, ali je sve ostavio: svoje poslovne knjige, posao, zvanje, položaj, prijatelje; sve je ostavio da bi pošao za Isusom.

Matej je izračunao cenu i znao je da će sve ostaviti samo ako dobije priliku. I Isus je to znao.
Znao je gde Matej sedi, upravo kao što je znao da se Natanael nalazi pod smokvom. On zna i gde ste vi! Znao je da je Matej u carinarnici, Natanael pod smokvom, Zakej na stablu. On zna, On vidi. Ne postoji pogled prema nebu, želja za nebom, sklonost prema dobrom, iskrena borba za boljim životom u vašem srcu, u vašem domu, bilo gde, a da Bog to ne vidi i ne zna. Poslušajte me, nikada ne postoji dobra želja, dobra misao, sklonost prema svetom životu, osim one koju Bog daje, koju On nadahnjuje. On zna gde se nalaziš, moj brate.

Tu je hendikepirain čovek, dragulj na neprikladnom mestu; čovek koga niko ne želi, odbačen zbog svog poziva, odvojen od pristojnih ljudi radi svog nepopularnog i omrznutog poziva. On nikada nije imao šansu. Crkva ga nije htela. Kad je Isus Hrist odlučio da ga spasi crkva njegovog vremena ga nije želela, a bojim se da i ovde postoje crkve koje vam ne bi bile zahvalne da je napunite bludnicama, carinicima, kockarima, pijanicama i grešnicima. Ipak su oni ta vrsta ljudi kojima nebo širom otvara svoja vrata. Nemojte to zaboraviti. Oni su ljudi za koje je Isus umro - ne za pravednike, nego za grešnike. Postoje ljudi koji bi sedeli u odborima i diktirali Sinu Božijem koga treba da spasi, a koga ne. Tako su radili i u Matejevo vreme. Postoje ljudi koji bi sedeli i prosuđivali Hrista Boga. Ispitivali su Svemoć da li može da spasi grešnika. "Ovaj čovek jede sa grešnicima." To pokazuje koliko su znali o tom Čoveku i Njegovom poslanju za ovaj svet.

Šta ova priča znači? Ona znači to da za svakog čoveka postoji šansa. Hrist o kome moram da propovedam daje šansu najgorim, najneprikladnijim, najponiženijim, najomražemjim, najgrešnijim, najprezrenijim ljudima koji su rođeni na ovom svetu s đavolom u svojoj krvi, sa krvlju kockara i sa krvlju bludnice u svojim venama. Kad razmišljam o svemu tome i gledam u neke ljude, čudim se da nisu čak gori. Bog ima saosećanje i ja ga imam za te male dečake i devojčice koji su pijani pre sto nego imaju i godinu dana. Bog ima saosećanje za život deteta. Po takve je Isus došao.

Odlučio je da otkrije ljude koje niko ne želi, i da im kaže: "Ja te želim; ja te tražim!" To je nov odnos prema grešniku. Da li ste ikada o tome razmišljali? Nov odnos prema grešniku, prekršitelju. Zatvor je za prekršitelje, sudovi su za prekršitelje. Čitavo je društvo tako izgrađeno da prekršitelje drži podalje, da ih zatvori i isključi. A Isus Hrist dolazi i širi svoje ruke za njih, te kaže: "Dođite k meni; ja ću vas primiti." To je Hrist za mene! On oslobađa zatvorenike, lomi lance sa onih koji su vezani, otvara vrata zatvora i govori: "Izađite; ja ću vas osloboditi mojom silnom snagom." To znači prilika za svakog čoveka. Isus u tim ljudima vidi daleko više nego što mi vidimo. Da vi i ja imamo Hristove oči, videli bi u najprljavijem bedniku koji hoda putem nešto vredno spasenja. Kad bi vi i ja imali objavu Golgote, nikada se ne bismo umorili i zastali, ili postali malodušni i izgubili nadu. Verovali bi da i za najgore postoji prestolje, pesma, hvalospev. Neka nam Bog pomogne da verujete našem evanđelju!

Zašto je Isus pošao do Mateja? Zato što je znao da ga Matej treba. Niko nije mogao za Mateja da učini šta je mogao Isus. Ne zaboravite to. Matej nikada pre nije imao priliku. Niko osim Isusa nije mogao dam u je da. Bio je u lošem položaju, čitav život mu je bio haos;niko ga nije hteo. Sigurno poznajete takve ljude. Postoje neki s kojima ste povezani koje najradije ne bi videli. Drhćete kad ih vidite pa i tada kada se samo njihovo ime spomene. Postoje neka imena koja ne spominjete pred drugima i pokušavate da ih zaboraviti jer ne želite o njima ni da govorite. U svakome postoji neugodna tajna. Većina od nas ovde je povezana sa nekim čije ime ne volimo ni da spomenemo i pokušavamo da ga zaboravimo; ipak, Bog zna da takva agonija izjeda život iz nas. To su ljudi koji ga trebaju.

Nekim ljudima nije dovoljno samo reći: "Veruj, veruj." Njima je potreban nečiji prst da im odmota čvor, da im odveže i ispravi stvari. Ali ko će to učiniti? One čiji su životi prokleti od samog njihovog rođenja, hendikepirani u svojoj zloj krvi, ko će izbaviti? Može li to neko učiniti? Zar ne postoji Bog koji bi to mogao da učini? Poslušajte!

Prsti koji su istkali dugu u šal i omotali je oko ramena umiruće oluje!
















Prsti koji su obojili ljiljan...














...i razbacali planete!

















Prsti koji su uronili u silno more večnosti i razvili ovu staru planetu stvarajući okeane da stoje...


















...i reke da teku!

Ti isti prsti mogu dohvatiti i te živote u pomutnji i ponovno ih učini celima; jer On može iz pogrbljenog i neravnog stvoriti ravno. Blagoslovlen neka je Bog! Isus je za Mateja mogao da učini šta niko drugi nije mogao, a On može da učini i za tebe, moj brate, što tvoji prijatelji ne mogu. On iz tebe može da izvadi želju za alkoholom, da te izleči od ljubavi prema kocki koja ti uništava dušu, da ugasi vatru požude koja gori u tvom biću i malo pomalo ga izjeda; On iz tebe može da izvadi đavola laži, prevare i licemerja. Isus može da učini šta niko ne može; propovednik ne može, crkva ne može, ali Gospod Isus, koji te ljubi, silan je i može da te spasi.

Dopustite mi još nešto. Postojalo je nešto što je Matej mogao da učini za Isusa, a što niko drugi nije mogao - kažem to sa strahopoštovanjem. Isus je trebao Mateja, a On treba i vas. Ljudi su gledali u Mateja i rekli: "On je grešnik." "Da", rekao je Isus, "ali će on napisati moje prvo Evanđelje." Vi ne znate šta se krije u nekoj pijanici ili narkomanu; samo mu dajte priliku. Možda je on budući silni propovednik, možda jevanđelist, a možda misionar. Dajte mu priliku; dajte svima priliku, jer je Bog obilno daje.

"Grešnik", voleli su da upotrebljavaju tu reč. "On je grešnik." Koristili su je i za čoveka na stablu. "Da", rekao je Isus, "on je grešnik, ali je on i sin Avramov." Bio je to Isus koji je govorio u obe prilike. Da bi ste dobili Sina Božijega ne treba da idete u manastir ili sveštenstvo (da se zaredite). Ne! Isus može na divan način da pokaže šta može da učini sa neprikladnim materijalom. Neko dete upravo plače, ali možda u dolazećim danima, njegov glasić može da zapanji naciju. Zamah njegove ručice može postrojiti vojske Božije.

Ko to zna? Mali dečak koji sedi pored vas može postati neki novi Spurgeon, neki McLaren, Whitefield, ili novi Wesley. Ko zna mogućnosti jednog deteta? Ova mala devojčica može biti neka gospođa Fletcher, neka Florence Nightingale, ili Cahterine Booth. Ko to zna? A Bog ih sve želi. Oni su skriveno evanđelje, još neispričano, On ih vidi kako mogu da zasijaju i plamte, i ceo svet obraduju velikom radošću.

Vi ste videli grešnika, Isus je video čoveka. I On je video grešnika, ali je znao šta će od tog grešnika biti kada milost dobije svoju priliku. Svet vidi lice, odeću, kuću, ulicu u kojoj živite, mesto gde radite i koliko zarađujete. Isus na to ne gleda.

Setite se onog mornara - pijanog, prljavog, pokvarenih usana i nečistog u duši - mornara pijandure. Niko ga nije želeo, niko nije mario za njega. Bog je pogledao u njega i spasio ga. Njegovo je ime bilo John Newton, veliki pesnik i propovednik, zarobljen u tom pijanom mornaru.

















Setite se onog čoveka, pokvarenog kotlokrpe, koji je tako psovao da su se, kao što je rekao sam za sebe, komšije grozile dok je psovao. Niko nije hteo tog kazandžiju. Ali, Bog je pogledao u njega i spasio ga; njegovo ime je bilo John Bunyan, besmrtni sanjar. U tom prostom kazandžiji ne biste videli "Put hrišćanina"! Knjigu koja se čita već vekovima!













Bog je pogledao i u onog čoveka, vlasnika kafane (a znate na šta su sve spremni vlasnici kafana), koji je svom bratu pomagao da prodaje pivo u Gloucesteru. Bog je pogledao u njega i spasio ga; njegovo ime je bilo George Whitefield, silan propovednik.



















Setite se i onog čoveka koji je prodavao čizme i cipele u Chicagu. Bog je pogledao u njega i spasio ga, a kad ga je spasio, taj momak se ponudio kongregacijskoj crkvi za člana, a oni su u njemu
videli tako malo da su mu dali probni rok od dvanaest meseci; njegovo ime bilo je Moody.






Moody je stavio jednu nogu na Ameriku, a drugu na Britaniju i one su zajedno krenule prema krstu Hristovom.






Pogledajte sada onog čoveka, igračku sela, punog opačina, gadosti, vragolija, ljubitelja zadovoljstva i greha. Niko nije mario za njega osim njegovih prijatelja, ali Bog ga je spasio; njegovo ime je bilo Peter Mackenzie, zrak sunca u životu hiljada.

Pogledajte sada ovu sliku: ciganski šator, u njemu otac sa petoro dece bez majke, bez Biblije, bez škole. Niko ih nije hteo; ko bi uopšte hteo Cigane? Niko! Otuđeni, "žigosani", prezreni i odbačeni od svih. Ali Bog je pogledao na jadnog oca i petoro mališana bez majke i video ih u njihovom neznanju, divljaštvu i gladi za Bogom. Pogledao je ponovo i rekao: "U ovom šatoru je šestoro propovednika." Stavio je svoje ruke koje su bile prikovane na drvo oko oca i dece, i sve ih spasio. Ja sam jedno od njih.

Da se to vidi, potrebna je ljubav. Ljubav je u Mateju videla više od bilo koga drugog; ona i u tebi vidi više, moj brate, od bilo koga drugoga. Ako te niko ne želi, On te želi; ako te niko ne ljubi, On te ljubi; ako niko ne mari, On mari. Ako misliš da na svetu ne postoji prijatelj, imaš više prijatelja nego što možeš da zamisliš, prijatelja koji su bliže nego što možeš da sanjaš. Bog je ovde i On govori: "Dođi, sledi me i ja ću te spasiti; ja ću ti dati priliku za ovaj i za budući svet. Samo hajde za mnom."

Matej nikada nije učinio mudriju i plemenitiju stvar kao kada je doveo Hrista u kuću. Svako je onoga dana imao priliku da bude blagoslovljen. Razmisli šta bi to značilo za tvoj dom kada bi ti, moj brate, doveo Hrista sa sobom kući. Tvoja žena i deca bi imala priliku kakvu nikada ranije nisu imali. Ako se oboje zajedno - i muž i žena - sagnu pred Njegovim dragim nogama, kakva će radost biti na nebu i na zemlji! To će značiti vaš dom za Isusa. Ako Isusa odvedete kući, svakom detetu u svome domu daćete priliku da bude sa Njim. Matej je Isusa odveo kući. On će poći i sa vama ako Ga zamolite - i to ovog trenutka. Bog neka vam pomogne!

Verujem da postoje desetine i stotine koji misle da slede Isusa. Ko će sve ostaviti da sledi Isusa? Ko će sve žrtvovati radi Isusa? Ko će zauzeti stav za Isusa, poći kući i reći svojim prijateljima: "Došao sam da vam ispričam kakve je velike stvari moj Gospod učinio za mene!" Isus vas poziva. Da li hoćete da Ga sledite?

HVALA TI BRATE SMITHE, NA PITANJU NAD SVIM PITANJIMA?

DA BRATE, HOĆU DA SLEDIM ISUSA HRISTA I PRIHVATAM GA KAO SVOG SPASITELJA I NE ŽELIM VIŠE NIJEDAN TRENUTAK DA BUDEM BEZ NJEGA!!!

SLAVA OCU NEBESKOM, SLAVA ISUSU HRISTU, SLAVA SVETOME DUHU U RADOSTI I ŽELJI DA SE SVI JEDNOG DANA NAĐEMO U CARSTVU BOGA OCA NAŠEGA, ČIJA JE KAPIJA ISUS HRISTOS, A VODIČ DO NJEGA I SPASENJA VEČNOGA DUH SVETI UTEŠITELJ POSLAT OD OCA KROZ ISUSA KA SVIMA NAMA!

U SLAVA OCA I SINA I DUHA SVETOGA

AMIN

петак, 20. фебруар 2009.

Smrt Gurua


U tom trenutku, dok sam bio ukočen od straha, došao mi je majčin glas iz detinjstva ponavljajući reči koje sam davno zaboravio: "Rabi, ako se ikada nađeš u stvarnoj opasnosti i ništa ti drugo ne može pomoći, ima još jedan Bog kojem se možeš moliti. Zove se Isus."




piše:
Rabindranath R. Maharaj


Bez obzira na to koliko nas život ispunjavao, kada čovek pogleda unazad uvek postoje žaljenja. Moj najdublji osećaj gubitka uključuje moga oca. Toliko se toga dogodilo od njegove smrti. Često se pitam kako bi izgledalo podeliti sve to sa njim i kakva bi bila njegova reakcija na to.

Nismo nikada ništa delili, tj. razgovarali u vezi svojih života. Zbog zaveta koje je dao pre nego što sam se ja rodio, nije mi nikad uputio ni jednu reč, niti je obraćao imalo pažnje na mene. Samo dve reči da sam čuo od njega bi me učinile neopisivo srećnim. Kako sam žudeo da ga čujem da mi kaže: "Rabi, sine." Barem jednom. Ali to nije nikada učinio.

Osam dugih godina nije progovorio ni reč. Stanje transa koje je postigao na istoku se zove stanje više svesti i može se postići samo dubokom meditacijom.

"Zašto je moj otac takav?" pitao bih majku, još premlad da bi sve to razumeo. "On je vrlo poseban - najveći čovek kojeg možeš da imaš za oca," odgovorila bi. "On traži istinskog sebe koji leži u svakom od nas, Jedno biće, pored kojeg nema drugog. A to si i ti, Rabi."

Otac je postavio primer, postigao opšte odobravanje i zaradio slavljenje mnogih, pa je bilo neizbežno da po njegovoj smrti njegova funkcija pređe na mene. Međutim, nikada nisam ni pomislio da ću biti tako mlad kad stigne taj kobni dan.

Kad je otac umro, osećao sam da sam sve izgubio. Iako sam ga jedva poznavao kao oca, on je bio moje nadahnuće - bog - a sada je bio mrtav.

Na njegovoj sahrani, očevo ukočeno telo je bilo postavljeno na veliku gomilu drva. Pomisao da će njegovo telo biti žrtvovano Agni, bogu vatre, dodavala je novu dimenziju tajnovitosti i zbunjenosti u dubokom osećanju gubitka koji me je već preplavio.

Dok ga je plamen gutao, bilo je nemoguće potisnuti teskobu koju sam osećao. "Mama!" povikao sam. "Mama!" Ako me je i čula povrh praska iskri i vatre, nije davala nikakve znake. Istinski hindu, ona je smogla snage da sledi (boga) Krišnu, neće oplakivati ni žive ni mrtve. Nijednom nije zaplakala dok je plamen gutao telo moga oca.

Posle očevog pogreba postao sam omiljena meta za gataoce iz dlana i astrologe koji su posećivali našu kuću. Naša porodica ne bi donosila ni jednu važnu odluku a da se ne posavetuje sa astrologom, pa je bilo bitno da se i moja budućnost potvrdi na isti način.
Ohrabrujuće je bilo saznati da su crte na mojim dlanovima, baš kao i planete i zvezde, upućivale na to da ću postati veliki hindu vođa. Očigledno sam bio odabrana osoba, predodređen za rani uspeh u potrazi za jedinstvom sa Brahmom (Jednim). Sile koje su vodile moga oca, sada su vodile i mene.



Imao sam samo jedanaest godina, a već se mnogo ljudi klanjalo preda mnom, polažući pred moje noge darove u novcu, pamučnoj tkanini i drugim blagima, i vešajući vence od cveća oko mog vrata na religioznim obredima.

Kako sam voleo religiozne obrede - pogotovo one privatne u našem domu ili drugim domovima gde bi se sakupili prijatelji i rodbina. Tamo bi bio u središtu pažnje, svi bi mi se divili. Voleo sam da se krećem kroz publiku prskajući svetu vodu po obožavaocima, ili označavajući čela svetom belom pomasti od sandalovine. Takođe, voleo sam kad bi se obožavaoci, posle obreda, klanjali preda mnom i ostavljali svoje darove pred mojim nogama.

Dok sam bio na praznicima na tetkinoj farmi, imao sam prvi pravi susret sa Isusom. Šetao sam jednog dana uživajući u prirodi kad me je zateklo šuškanje u grmlju iza mene. Brzo sam se okrenuo i na vlastiti užas, video sam veliku zmiju kako ide ravno prema meni - njene oči su caklile od znatiželje, zurile u moje. Bio sam paralizovan, očajnički želeći da pobegnem, ali nisam mogao da se pomerim.

U tom trenutku, dok sam bio ukočen od straha, došao mi je majčin glas iz detinjstva ponavljajući reči koje sam davno zaboravio: "Rabi, ako se ikada nađeš u stvarnoj opasnosti i ništa ti drugo ne može pomoći, ima još jedan Bog kojem se možeš moliti. Zove se Isus."

"Isuse! Pomozi!" pokušao sam da povičem, ali je očajnički uzvik bio ugušen i jedva čujan.

Na moje zaprepašćenje, zmija se okrenula i brzo otpuzala u grmlje. Bez daha i još uvek drhteći, preplavila me je začuđena zahvalnost prema ovom čudesnom Bogu, Isusu. Zašto me majka nije više naučila o njemu?

Tokom moje treće godine u srednjoj školi, osetio sam duboki unutrašnji konflikt koji je sve više rastao. Moja sve veća svesnost Boga kao Stvoritelja, odvojenog i udaljenog od svemira kojeg je stvorio, protivila se hinduističkom shvatanju da je bog sve, a stvoritelj i stvorenje jedno te isto. Ako je postojala samo jedna realnost, tada je Brama (Brahma) bio toliko zao, koliko i dobar, smrt kao i život, mržnja kao i ljubav. To je sve činilo život besmislenim i apsurdnim. Nije bilo lako sačuvati zdrav razum i shvatanje da su dobro i zlo, ljubav i mržnja, život i smrt bili jedna realnost.

Jednoga dana je prijateljica moga bratića Šantija (Shanti), zvala se Moli (Molli), došla u posetu. Pitala me je da nalazim hinduizam ispunjavajućim. Pokušavajući da sakrijem svoju prazninu, lagao sam i rekao joj da sam jako srećan i da je moja religija istina. Strpljivo je slušala moje pompezno i ponekad arogantno izlaganje. Bez svađanja, nežno je razotkrila moju prazninu ljubazno postavljajući pitanja.

Rekla mi je da je nju Isus približio Bogu. Takođe, rekla je da je Bog - Bog ljubavi i da želi da mu budemo blizu. Koliko god me je ovo privlačilo, tvrdoglavo sam se odupirao ne želeći da izdam svoje hinduističke korene.

Ipak, zatekao sam se kako je pitam: "Šta te čini toliko srećnom? Mora da jako puno meditiraš."

"Nekad jesam," odgovorila je Moli, "ali ne više. Isus mi je dao mir i radost kakvu pre nisam poznavala." Zatim je rekla, "Rabi, ne činiš mi se mnogo srećan. Jesi li?"

Stišao sam glas: "Nisam srećan. Da barem osećam tvoju radost". Jesam li ja ovo govorio?

"Radosna sam, jer su mi gresi oprošteni," rekla je Moli. "Mir i radost dolaze od Hrista, ako ga zaista poznaješ."

Nastavili smo da razgovaramo pola dana, nesvesni kako je vreme brzo prošlo. Želeo sam njen mir i radost, ali sam bio potpuno odlučan da se neću odreći nijednog dela svoje religije.

Dok je odlazila, rekla je: "Pre negoli odeš na spavanje večeras, Rabi, molim te, klekni na kolena i zamoli Boga da ti pokaže istinu - a ja ću se moliti za tebe." Mahnula je rukom i otišla.

Moj ponos je zahtevao da odbacim sve što je Moli rekla, ali bio sam previše očajan da bih još uvek čuvao obraz. Pao sam na kolena, svestan da se predajem njenom zahtevu. "Bože, istinski Bože i Stvoritelju, molim te, pokaži mi istinu!" Nešto se unutar mene slomilo. Prvi put u životu sam osetio da sam se stvarno molio i da sam se probio - ne do neke bezlične sile, nego do pravog Boga koji ljubi i brine se. Preumoran da dalje razmišljam, uvukao sam se u krevet i gotovo odmah zaspao.

Ubrzo nakon toga, moj bratić Krišna (Krishna) me je pozvao na nekakav hrišćanski sastanak. Opet sam iznenadio samog sebe odgovorom: "Zašto da ne?" Na putu prema tamo, Krišni i meni se pridružio i Ramkair, njegov novi poznanik. "Znaš li išta o ovom sastanku?" upitao sam ga, željan da saznam bilo kakvu informaciju.

"Malo," odgovorio je. "Nedavno sam postao hrišćanin."

"Reci mi", pitao sam ga nestrpljivo. "Jel' Isus zaista promenio tvoj život?" Ramkair se široko nasmejao. "Jeste! Sve je drugačije."

"Stvarno je istina, Rabi!" dodao je Krišna oduševljeno. "I ja sam postao hrišćanin - pre nekoliko dana."

Propoved se temeljila na 23. Psalmu i čuvši reči: "Gospod je pastir moj," moje srce je poskočilo. Posle tumačenja Psalma, propovednik je rekao: "Isus želi da bude vaš pastir.

Da li ste čuli njegov glas kako govori vašem srcu? Nemojte da čekate do sutra - može biti kasno!" Činilo mi se da propovednik govori upravo meni. Više nisam mogao da odlažem.

Brzo sam kleknuo ispred njega. Osmehnuo se i pitao da li još neko želi da primi Isusa. Niko se nije pomaknuo. Zatim je zamolio hrišćane da dođu napred i da se mole sa mnom. Nekoliko njih je to učinilo kleknuvši pored mene. Godinama su se hindusi klanjali preda mnom - a sada sam ja klečao pred hrišćaninom.

Naglas sam za njim ponavljao molitvu pozivajući Isusa u svoj život. Kad je propovednik rekao "Amin," predložio mi je da se molim vlastitim rečima. Tiho, gušeći se od emocija, počeo sam: "Gospode Isuse, nikad nisam proučavao Bibliju, ali sam čuo da si umro za moje grehe, tako da meni bude oprošteno i da se mogu pomiriti sa Bogom. Molim te, oprosti mi sve moje grehe. Uđi u moje srce!"

Pre nego što sam završio, znao sam da Isus nije samo jedan od nekoliko miliona bogova. On je bio Bog za kojim sam žudeo. On je sam bio Stvoritelj. Ipak me ljubio dovoljno da postane čovek i umre za moje grehe. Sa tom spoznajom, činilo se kao da se tone tame podižu, i blistavo svetlo je preplavilo moju dušu.

Kad smo se Krišna i ja vratili kući, našli smo celu porodicu kako nas čeka, očigledno čuvši šta se dogodilo. "Pozvao sam Isusa u svoj život večeras!" veselo sam povikao dok sam gledao u njihova zaprepaštena lica. "Veličanstveno je. Ne mogu vam ni reći koliko mi to već sada znači."

Neki su se u mojoj porodici činili povređenima i zbunjenima; drugi su bili srećni radi mene. Ali pre nego je sve bilo gotovo, nas trinaest je predalo svoja srca Isusu! Bilo je to neverovatno.

Sledeći dan, odlučno sam sa Krišnom ušao u sobu za molitvu. Zajedno smo sve izneli u dvorište: idole, hinduističke spise i religiozne potrepštine. Želeli smo da se oslobodimo svake veze sa starom prošlošću i sa silama tame koje su nas tako dugo držale slepima i zarobljenima.

Kad smo sve naslagali na gomilu smeća, zapalili smo je i gledali kako plamen proždire našu prošlost. Male figure kojih smo se nekada bojali kao bogova, pretvarale su se u pepeo. Grlili smo jedan drugoga i zahvaljivali Sinu Božjem koji je umro kako bi nas oslobodio svega ovoga .

Uhvatio sam svoje misli kako se vraćaju na kremaciju moga oca, skoro 8 godina ranije. U poređenju sa našom tek pronađenom radošću, ta je scena uzrokovala u meni neutešnu tugu. Telo moga oca je bilo ponuđeno tim istim lažnim bogovima koji su sada ležali u tinjajućim komadićima ispred mene. Činilo se neverovatno da ću ja sa tolikom radošću učestvovati u potpunom uništenju onoga što je predstavljalo sve u što sam nekad tako fanatično verovao.

U određenom smislu ovo je bio moj obred kremiranja - kraj osobe koja sam nekada bio... bila je to smrt gurua. Stari je Rabi Maharaj umro u Hristu, a iz tog je groba ustao novi Rabi u kojem je sada živeo Gospod Hristos.

DRAGI ČITAOČE, BRATE I SESTRO, GDE GOD DA SI...

PROSLAVI IME NAD SVIM IMENIMA, PROSLAVI GOSPODARA NAD SVIM GOSPODARIMA, PROSLAVI UČITELJA NAD SVIM UČITELJIMA, PROSLAVI BOGA STVORITELJA I SVEDRŽITELJA! PROSLAVI BOG OCA I SINA NJEGOVOG SPASITELJA NAŠEGA!

SLAVIMO BOGA NAŠEGA ISUSA HRISTA! SLAVIMO GA SVIM SRCEM SVOJIM I SVOM DUŠOM SVOJOM! SLAVIMO GA SVOM SILOM SVOJOM I SVOM SNAGOM SVOJOM! SLAVIMO HRISTA BOGA NAŠEGA, SLAVIMO GA I RADUJEMO SE, JER NAM JE BOG OTAC NEBESKI KROZ ISUSA SINA SVOG POSLAO SPASENJE I ŽIVOT VEČNI U RADOSTI I LJUBAVI!

AMIN