Čudni su putevi GOSPODNJI...

Kada gledamo čoveka šta vidimo? Da li ti brate ili sestro kada gledaš u čoveka poznaješ li dubine ljudskog srca i središte njegovo? Da li znaš šta je to što je jedino vredno i što nikada neće propasti? Zašto čovek procenjuje prema fizičkoj spoljašnjosti, odelu, kući, imanju, karijeri...Zašto čovek uzme i veže se ženom samo zato jer je bogata. Zbog čega žena napušta onog koji je voli i traži bogatog muža pa makakav on bio, Kako se kum traži danas? Jer ako ima para ili da bude istiniti svedok na venčanju i krštenju? Zašto se družimo sa onima od kojih može da bude neka materijalna korist, usput preziremo siromašne a divimo se bogatim i oholim. A kada BOG gleda čoveka šta on vidi, kakav je to čovek koji je BOGU drag? BOG kad nas gleda ne ceni nas po tome kako to ljudi čine, a to je kako smo obučeni, koja kola vozimo, da li imamo uspešnu firmu i zgodnu sekretaricu, da li nosimo roleks i mirišemo na skupoceni parfem, kakve cipele šetamo, da li smo u trendu ili nismo. Da li BOGA možemo da zadivimo svojim bankovnim računom, novim automobilom, mestom u upravnom odboru uspešne firme, političkim položajem, zlatnim slavinama, odelom ili haljinom od par hiljada evra?BOG ispituje šta je u srcu! Braćo i sestre ako BOG pogleda u nas i u srcu našem ne vidi SINA SVOG ISUSA HRISTA I NJEGOVU LJUBAV šta je to što će te mu pokazati a da je vredno NJEGOVOG POGLEDA!!!

U nastavku pročitajte ovu interesantnu priču o čoveku koji je zakoračio čudnim putevima GOSPODNJIM i koji je od najvećeg siromaha postao najbogatiji čovek od svih koje poznajem a verujem i koje vi poznajete! Ne zato što je njegova firma najbolje prošla na berzi, ili zato što je obrnuo veliki novac i započeo velike finansijske poduhvate, već zato što ima ISUSA. A kada imaš ISUSA, da li ima bilo šta što je vrednije od toga? ISUSA KOJI JE BIO JESTE I BIĆE BESMRTNI CAR SLAVE SIN BOGA NEBESKOG!

Пише: Спаса Бошњак

Мисионар са дорћола

Пре отприлике два месеца добио сам ЦД Jesus Saves од њујоршке издавачке куће CTARecords, односно од њених оснивачаРалета и Алме Мићић. На диску је Урош Марковић Госпел Џез Трио обрадио десет америчких спиритуалау џез маниру и то на прилично свежи модеран начин, али у оквиру традиционалног поимања џеза. Што бирекао стари мајстор Лари Вучковић– тројица младића одлично свингују. Но, оно што је инспирисало овај чланак није толико музика колико лик Уроша Марковића. Већ из пропратног материјала за ЦД сазнао сам да је Урош имао јако бурну биографију пре доласка у Њујорк, да је тренутно једанод најтраженијих џез бубњара у месту које обилује истим и да се о његовомживоту снима филм. Довољно да му се

јавим и да добијем, што би Канађанирекли, more than I bargained for… Умеђувремену, почетком децембра,Урош Марковић је од стране ТВ ста-нице NY1 изабранин за Њујорчанина Недеље. Прочитајте зашто:

Кишобран: Када си отишао из Србије и зашто?

Из родне Србије сам отишао крајем 1997. год. Имао сам визију.Бог ме је звао да одем у Њујорк Сити.Због политичке ситуације, то је било јако тешко, тако да сам прво отишаоу Париз, а одатле, 23. марта 1999. Сам слетео у Бостон, вече пре него што је почело бомбардовање Србије. Пошто ме је то пореметило, провео сам мало више од годину дана у Бостону.

У лето 2000 год. сам коначно стигао у Њујорк.

Рођен си у Београду на Дорћолу, каква су твоја сећања на крај у коме си одрастао?

Цитираћу речи из хип-хоп песме: На свету постоји једно место, које се не виђа баш тако често. Дорћол крај у срцу ми је знај, Шипка, Мај… Да, Дорћол крај у срцу ми је знај. Дорћол је чудо. Тешко је то ставити у речи, ајош теже објаснити. Можда због невероватног економског контраста између горњег и доњег Дорћола, можда због богате историје, Дорћол је најстарији део Београда. Можда због чудесне мешавине људи: од клошара и ћошкароша до ултра снобова, одшибицара до политичара, од отпадау Дунавској улици до кафића и Силиконске Долине у Скендер Беговој улици. (у питању је улица Страхињића Бана)Ту су и Скадарлија, Калемегдан и Бајлонова Пијаца. Постоји константни прилив људи са свих страна: ту су истакнути интелектуалци, професори са факултета, филозофи, уметници, сликари, музичари, али и криминалци од: џепароша, шибицара, превараната,шанера, разбојника, рекеташа, макроа, проститутки, до егзотичних играчица. Свизаједно на једном месту - невероватно. Ако је у питању животнашкола, Дорћол је број 1! Знамо сви шта је био Београд деведесетих и ту мрачну страну смо осетили посебно ми садоњег Дорћола који почиње од улице Цара Душана. Почетком рата је дошло да великог прилива оружја, а онда је

дошла дрога и почео је распад система. Пре тога постојала је традиција спорта, сви су тренирали. Као деца боксовали смо се на улици по цео дан. Имали смо чак и спортске феномене. Звали смо их Дорћолски Гладијатори који су тренирали 3-4 пута више него професионалци, а нису се бавили спортом професионално. Сви су знали да је покојни Влада Петровић био најбољи џудиста и најјачи човек у Београду, или да је Дуле фризер најбољи боксер. То је једноставно био начин

живота. Онда се све променило. Пуцање и убиства су постали део свакодневнице, тако да ни милиција није патролирала испод Душанове улице под изговором: Нека их, нека се поубијају међусобно, зашто да ми ризикујемо животе због тих звери. Оно што је за мене најбитније јесте да сам се ја у том периоду поново родио у Исусу Христу, па је тако започела моја мисија.

Када си почео да се бавиш музиком и зашто си се определио за џез?

На Дорћолу је музика била моја свакодневница: комшиница која вежба виолину цео дан, диригент

који пушта гласно музику и вежба покрете пред огледалом, отац мог другара који је биоконцертни пиjаниста, весели људи са мечком, разни лимени оркестри, Мирјанин деда који је певао на улици

уз контрабас или виолину, комшија Буца Фока је износио гитару (понекади електричну) на терасу и свирао по цео дан или усред ноћи. Било је многомузичких догађаја на самој улици. Намене је, највећи утицај извршио, мој другар из раног детињства, Кујтим Демир, који је свирао скоро сваки

инструмент који дохвати, а био је најбољи на бубњевима. Имао је сет бубњева, па смо стално свирали. Он ми је показао основе и то је моја школа. Када сам дошао до бубњева свирао сам на врху моје зграде по цео дан. Као тинејџер почео сам озбиљније да свирам, а привлачила ме је блуз

музика. Сећам се свог првог јавног наступа са Блуз Квинтетом у КСТ-у. Било је фантастично, потпуно надреално, а онда је дошло до масовне туче. Стаде све, упалише се светла, а Влада Малешевић, вођа групе, рече да наставимо да свирамо - туча је стала и настао је тајац. Био је то магичан моменат и од тада се бавим музиком професионално. У то време џез ми је звучао чудно и апстрактно, али што сам више музички напредовао, више је почео да ме привлачи. Кључни моменат је кад сам се поново родио у Исусу Христу, и имао визију. У тој визији сам чуо џез и та музика ми је дата као дар. У моменту сам знао све музичке законе и форме џеза и једино што је остало је да вежбам да бих могао да одсвирам оно што чујем. Почео сам да свирам у пар џез бендова, а онда сам отишао из земље. Свирао сам са многим музичарима, по разним местима. Кад сам коначно стигао у Њујорк, имао сам нову визију, а то је да ме Бог зове да свирам искљчиво у

његову славу. Тако је дошло до новог госпел-џез правца, концепта и начина живота по Исусу Христу.

Ти кажеш да ниси музичар ко је онда Урош Марковић?

Да, ја нисам музичар. Ја сам вечни слуга Исуса Христа. Моја мисија је да свирим добру вест Исуса Спасиоца човечанства (Јеванђеље), а музика је моја алатка. Музика је Божијидар. Има специфичну сврху, а то је да прославља Бога и уздиже Исуса Христа.

Свираш искључиво у хуманитарним приликама и чан си Bovery Misije у Нјујорку, која помаже људима у неприлици. Шта те је мотивисало да се посветиш хуманитарном раду?

Исус је центар и мотив мог постојања. Вера у Исуса је тло на коме стојим. Живимо у друштву које више воли зло него добро, у друштву болесне хијарархије којим владају класе, расизам и национализам, у друштву које каже да, ако немаш одређену суму пара, онда си ништа и ако немаш

одређену позицију у заједници, онда си нико, па сви живе у страху да не буду нико и ништа. Свакоме може да се деси трагедија или несрећа, а нисмо сви јаки да можемо да издржимо. На овим местима где свирам, углавном су људи који су се мало оклизнули у жи-

воту, а то може свакоме да се догоди. Просечног Американца од улице деле 3-4 плате. Притисци су, на данашњег човека са свих страна, а и метална цев

пукне под притиском. Депресија вреба иза ћошка, а константно ти понављајуда си нико и ништа. Моја функција је да кажем истину, а то је да човек није нико и ништа и да је направљен по Божијем лику. Важно је да схватимо да нас Бог воли иако смо грешници и да је он дао свог Јединог сина Исуса да будемо спасени.

Мој утисак од летос је да је Њујорк

град јако тежак за живот – и у

материјалном и у духовном смислу

Нека врста модерног Вавилона.
Како се ти у њему као људско биће осећаш?

Њујорк је диван град. Уматеријалном и у духовном смислу је тешко свуда, али ја сам прошао дорћолску живот на школу па се у Њујорку супер осећам. Ово што радим не бих могао ни у једном другом граду на свету јер једино овде постоји тако висок квалитет џез музике и музичара.

Је ли Београд и даље у твом

срцу и хоћеш си у њега једном за

стално вратити ?

Ја волим Београд, мајку Србију и нас Србе. Мислим да смо ми Срби убедљиво најталентованији народ насвету. Само морамо да се окренемо Исусу, као никад до сад.Никад не бих ни напуштао Београд, али Господ је имао другепланове, а ја идем и радим шта Исус каже. Кад заореш прву

бразду, не гледаш назад него само напред.

Твој живот је тема филма који

се управо снима. Можеш ли да

нам кажеш нешто више о томе – за-

што је твоја биографија атрактивна

за филмаџије?

Две компаније снимају два различита документарна филма о мени. Једна је из Бостона прати ме од 2000.године када сам започео мисију, аснимање ће вероватно трајати доксам жив. Друга је из Њујорка и, претпостављам да ће филм бити готов у догледно време. Њима је то све атрактивно зато што логиком не могу да објасне ствари које ми се дешавају, мој музички таленат и како функционишем. Не могу да схвате да је оно што је човеку немогуће, Богу могуће.

Имаш ли неку поруку за наше читаоце

пред предстојеће Божићне празнике?

Драги Моји, задњи дани су се приближили (Тимотеју Посланица,глава 3) Ускоро ћемо да прославимо дан када се Спасиоц родио, али још је битније да се Исус роди у нама и ми у њему. У Библији пише да Исус стоји и куца на вратима твог срца и каже да се човек мора поново родити ако хоће да уђе у Царство Небеско. Не чекајте ни часа, јер нам сутра није обећано. Некоје синоћ легао у кревет, а јутрос се није пробудио, то је истина. Него док смо овде и док имамо гласа, да признамо и прихватимо Сина Божјег, Спасиоца човечанства, Исуса Христа, коме слава вечна. Амин!

originalni tekst možete pročitati na sledećem linku:

http://www.kisobran.com/arhiva/2009/jan/pdf/32-01.pdf