Smrt Gurua

U tom trenutku, dok sam bio ukočen od straha, došao mi je majčin glas iz detinjstva ponavljajući reči koje sam davno zaboravio: "Rabi, ako se ikada nađeš u stvarnoj opasnosti i ništa ti drugo ne može pomoći, ima još jedan Bog kojem se možeš moliti. Zove se Isus."




piše:
Rabindranath R. Maharaj


Bez obzira na to koliko nas život ispunjavao, kada čovek pogleda unazad uvek postoje žaljenja. Moj najdublji osećaj gubitka uključuje moga oca. Toliko se toga dogodilo od njegove smrti. Često se pitam kako bi izgledalo podeliti sve to sa njim i kakva bi bila njegova reakcija na to.

Nismo nikada ništa delili, tj. razgovarali u vezi svojih života. Zbog zaveta koje je dao pre nego što sam se ja rodio, nije mi nikad uputio ni jednu reč, niti je obraćao imalo pažnje na mene. Samo dve reči da sam čuo od njega bi me učinile neopisivo srećnim. Kako sam žudeo da ga čujem da mi kaže: "Rabi, sine." Barem jednom. Ali to nije nikada učinio.

Osam dugih godina nije progovorio ni reč. Stanje transa koje je postigao na istoku se zove stanje više svesti i može se postići samo dubokom meditacijom.

"Zašto je moj otac takav?" pitao bih majku, još premlad da bi sve to razumeo. "On je vrlo poseban - najveći čovek kojeg možeš da imaš za oca," odgovorila bi. "On traži istinskog sebe koji leži u svakom od nas, Jedno biće, pored kojeg nema drugog. A to si i ti, Rabi."

Otac je postavio primer, postigao opšte odobravanje i zaradio slavljenje mnogih, pa je bilo neizbežno da po njegovoj smrti njegova funkcija pređe na mene. Međutim, nikada nisam ni pomislio da ću biti tako mlad kad stigne taj kobni dan.

Kad je otac umro, osećao sam da sam sve izgubio. Iako sam ga jedva poznavao kao oca, on je bio moje nadahnuće - bog - a sada je bio mrtav.

Na njegovoj sahrani, očevo ukočeno telo je bilo postavljeno na veliku gomilu drva. Pomisao da će njegovo telo biti žrtvovano Agni, bogu vatre, dodavala je novu dimenziju tajnovitosti i zbunjenosti u dubokom osećanju gubitka koji me je već preplavio.

Dok ga je plamen gutao, bilo je nemoguće potisnuti teskobu koju sam osećao. "Mama!" povikao sam. "Mama!" Ako me je i čula povrh praska iskri i vatre, nije davala nikakve znake. Istinski hindu, ona je smogla snage da sledi (boga) Krišnu, neće oplakivati ni žive ni mrtve. Nijednom nije zaplakala dok je plamen gutao telo moga oca.

Posle očevog pogreba postao sam omiljena meta za gataoce iz dlana i astrologe koji su posećivali našu kuću. Naša porodica ne bi donosila ni jednu važnu odluku a da se ne posavetuje sa astrologom, pa je bilo bitno da se i moja budućnost potvrdi na isti način.
Ohrabrujuće je bilo saznati da su crte na mojim dlanovima, baš kao i planete i zvezde, upućivale na to da ću postati veliki hindu vođa. Očigledno sam bio odabrana osoba, predodređen za rani uspeh u potrazi za jedinstvom sa Brahmom (Jednim). Sile koje su vodile moga oca, sada su vodile i mene.



Imao sam samo jedanaest godina, a već se mnogo ljudi klanjalo preda mnom, polažući pred moje noge darove u novcu, pamučnoj tkanini i drugim blagima, i vešajući vence od cveća oko mog vrata na religioznim obredima.

Kako sam voleo religiozne obrede - pogotovo one privatne u našem domu ili drugim domovima gde bi se sakupili prijatelji i rodbina. Tamo bi bio u središtu pažnje, svi bi mi se divili. Voleo sam da se krećem kroz publiku prskajući svetu vodu po obožavaocima, ili označavajući čela svetom belom pomasti od sandalovine. Takođe, voleo sam kad bi se obožavaoci, posle obreda, klanjali preda mnom i ostavljali svoje darove pred mojim nogama.

Dok sam bio na praznicima na tetkinoj farmi, imao sam prvi pravi susret sa Isusom. Šetao sam jednog dana uživajući u prirodi kad me je zateklo šuškanje u grmlju iza mene. Brzo sam se okrenuo i na vlastiti užas, video sam veliku zmiju kako ide ravno prema meni - njene oči su caklile od znatiželje, zurile u moje. Bio sam paralizovan, očajnički želeći da pobegnem, ali nisam mogao da se pomerim.

U tom trenutku, dok sam bio ukočen od straha, došao mi je majčin glas iz detinjstva ponavljajući reči koje sam davno zaboravio: "Rabi, ako se ikada nađeš u stvarnoj opasnosti i ništa ti drugo ne može pomoći, ima još jedan Bog kojem se možeš moliti. Zove se Isus."

"Isuse! Pomozi!" pokušao sam da povičem, ali je očajnički uzvik bio ugušen i jedva čujan.

Na moje zaprepašćenje, zmija se okrenula i brzo otpuzala u grmlje. Bez daha i još uvek drhteći, preplavila me je začuđena zahvalnost prema ovom čudesnom Bogu, Isusu. Zašto me majka nije više naučila o njemu?

Tokom moje treće godine u srednjoj školi, osetio sam duboki unutrašnji konflikt koji je sve više rastao. Moja sve veća svesnost Boga kao Stvoritelja, odvojenog i udaljenog od svemira kojeg je stvorio, protivila se hinduističkom shvatanju da je bog sve, a stvoritelj i stvorenje jedno te isto. Ako je postojala samo jedna realnost, tada je Brama (Brahma) bio toliko zao, koliko i dobar, smrt kao i život, mržnja kao i ljubav. To je sve činilo život besmislenim i apsurdnim. Nije bilo lako sačuvati zdrav razum i shvatanje da su dobro i zlo, ljubav i mržnja, život i smrt bili jedna realnost.

Jednoga dana je prijateljica moga bratića Šantija (Shanti), zvala se Moli (Molli), došla u posetu. Pitala me je da nalazim hinduizam ispunjavajućim. Pokušavajući da sakrijem svoju prazninu, lagao sam i rekao joj da sam jako srećan i da je moja religija istina. Strpljivo je slušala moje pompezno i ponekad arogantno izlaganje. Bez svađanja, nežno je razotkrila moju prazninu ljubazno postavljajući pitanja.

Rekla mi je da je nju Isus približio Bogu. Takođe, rekla je da je Bog - Bog ljubavi i da želi da mu budemo blizu. Koliko god me je ovo privlačilo, tvrdoglavo sam se odupirao ne želeći da izdam svoje hinduističke korene.

Ipak, zatekao sam se kako je pitam: "Šta te čini toliko srećnom? Mora da jako puno meditiraš."

"Nekad jesam," odgovorila je Moli, "ali ne više. Isus mi je dao mir i radost kakvu pre nisam poznavala." Zatim je rekla, "Rabi, ne činiš mi se mnogo srećan. Jesi li?"

Stišao sam glas: "Nisam srećan. Da barem osećam tvoju radost". Jesam li ja ovo govorio?

"Radosna sam, jer su mi gresi oprošteni," rekla je Moli. "Mir i radost dolaze od Hrista, ako ga zaista poznaješ."

Nastavili smo da razgovaramo pola dana, nesvesni kako je vreme brzo prošlo. Želeo sam njen mir i radost, ali sam bio potpuno odlučan da se neću odreći nijednog dela svoje religije.

Dok je odlazila, rekla je: "Pre negoli odeš na spavanje večeras, Rabi, molim te, klekni na kolena i zamoli Boga da ti pokaže istinu - a ja ću se moliti za tebe." Mahnula je rukom i otišla.

Moj ponos je zahtevao da odbacim sve što je Moli rekla, ali bio sam previše očajan da bih još uvek čuvao obraz. Pao sam na kolena, svestan da se predajem njenom zahtevu. "Bože, istinski Bože i Stvoritelju, molim te, pokaži mi istinu!" Nešto se unutar mene slomilo. Prvi put u životu sam osetio da sam se stvarno molio i da sam se probio - ne do neke bezlične sile, nego do pravog Boga koji ljubi i brine se. Preumoran da dalje razmišljam, uvukao sam se u krevet i gotovo odmah zaspao.

Ubrzo nakon toga, moj bratić Krišna (Krishna) me je pozvao na nekakav hrišćanski sastanak. Opet sam iznenadio samog sebe odgovorom: "Zašto da ne?" Na putu prema tamo, Krišni i meni se pridružio i Ramkair, njegov novi poznanik. "Znaš li išta o ovom sastanku?" upitao sam ga, željan da saznam bilo kakvu informaciju.

"Malo," odgovorio je. "Nedavno sam postao hrišćanin."

"Reci mi", pitao sam ga nestrpljivo. "Jel' Isus zaista promenio tvoj život?" Ramkair se široko nasmejao. "Jeste! Sve je drugačije."

"Stvarno je istina, Rabi!" dodao je Krišna oduševljeno. "I ja sam postao hrišćanin - pre nekoliko dana."

Propoved se temeljila na 23. Psalmu i čuvši reči: "Gospod je pastir moj," moje srce je poskočilo. Posle tumačenja Psalma, propovednik je rekao: "Isus želi da bude vaš pastir.

Da li ste čuli njegov glas kako govori vašem srcu? Nemojte da čekate do sutra - može biti kasno!" Činilo mi se da propovednik govori upravo meni. Više nisam mogao da odlažem.

Brzo sam kleknuo ispred njega. Osmehnuo se i pitao da li još neko želi da primi Isusa. Niko se nije pomaknuo. Zatim je zamolio hrišćane da dođu napred i da se mole sa mnom. Nekoliko njih je to učinilo kleknuvši pored mene. Godinama su se hindusi klanjali preda mnom - a sada sam ja klečao pred hrišćaninom.

Naglas sam za njim ponavljao molitvu pozivajući Isusa u svoj život. Kad je propovednik rekao "Amin," predložio mi je da se molim vlastitim rečima. Tiho, gušeći se od emocija, počeo sam: "Gospode Isuse, nikad nisam proučavao Bibliju, ali sam čuo da si umro za moje grehe, tako da meni bude oprošteno i da se mogu pomiriti sa Bogom. Molim te, oprosti mi sve moje grehe. Uđi u moje srce!"

Pre nego što sam završio, znao sam da Isus nije samo jedan od nekoliko miliona bogova. On je bio Bog za kojim sam žudeo. On je sam bio Stvoritelj. Ipak me ljubio dovoljno da postane čovek i umre za moje grehe. Sa tom spoznajom, činilo se kao da se tone tame podižu, i blistavo svetlo je preplavilo moju dušu.

Kad smo se Krišna i ja vratili kući, našli smo celu porodicu kako nas čeka, očigledno čuvši šta se dogodilo. "Pozvao sam Isusa u svoj život večeras!" veselo sam povikao dok sam gledao u njihova zaprepaštena lica. "Veličanstveno je. Ne mogu vam ni reći koliko mi to već sada znači."

Neki su se u mojoj porodici činili povređenima i zbunjenima; drugi su bili srećni radi mene. Ali pre nego je sve bilo gotovo, nas trinaest je predalo svoja srca Isusu! Bilo je to neverovatno.

Sledeći dan, odlučno sam sa Krišnom ušao u sobu za molitvu. Zajedno smo sve izneli u dvorište: idole, hinduističke spise i religiozne potrepštine. Želeli smo da se oslobodimo svake veze sa starom prošlošću i sa silama tame koje su nas tako dugo držale slepima i zarobljenima.

Kad smo sve naslagali na gomilu smeća, zapalili smo je i gledali kako plamen proždire našu prošlost. Male figure kojih smo se nekada bojali kao bogova, pretvarale su se u pepeo. Grlili smo jedan drugoga i zahvaljivali Sinu Božjem koji je umro kako bi nas oslobodio svega ovoga .

Uhvatio sam svoje misli kako se vraćaju na kremaciju moga oca, skoro 8 godina ranije. U poređenju sa našom tek pronađenom radošću, ta je scena uzrokovala u meni neutešnu tugu. Telo moga oca je bilo ponuđeno tim istim lažnim bogovima koji su sada ležali u tinjajućim komadićima ispred mene. Činilo se neverovatno da ću ja sa tolikom radošću učestvovati u potpunom uništenju onoga što je predstavljalo sve u što sam nekad tako fanatično verovao.

U određenom smislu ovo je bio moj obred kremiranja - kraj osobe koja sam nekada bio... bila je to smrt gurua. Stari je Rabi Maharaj umro u Hristu, a iz tog je groba ustao novi Rabi u kojem je sada živeo Gospod Hristos.

DRAGI ČITAOČE, BRATE I SESTRO, GDE GOD DA SI...

PROSLAVI IME NAD SVIM IMENIMA, PROSLAVI GOSPODARA NAD SVIM GOSPODARIMA, PROSLAVI UČITELJA NAD SVIM UČITELJIMA, PROSLAVI BOGA STVORITELJA I SVEDRŽITELJA! PROSLAVI BOG OCA I SINA NJEGOVOG SPASITELJA NAŠEGA!

SLAVIMO BOGA NAŠEGA ISUSA HRISTA! SLAVIMO GA SVIM SRCEM SVOJIM I SVOM DUŠOM SVOJOM! SLAVIMO GA SVOM SILOM SVOJOM I SVOM SNAGOM SVOJOM! SLAVIMO HRISTA BOGA NAŠEGA, SLAVIMO GA I RADUJEMO SE, JER NAM JE BOG OTAC NEBESKI KROZ ISUSA SINA SVOG POSLAO SPASENJE I ŽIVOT VEČNI U RADOSTI I LJUBAVI!

AMIN