Priča o Sašku...

Juče oko 12:30 pm. na vratima mi se pojavio moj brat Saško!
Da bi ste bolje upoznali Saška pročitajte prvo intervju o njemu i njegovoj porodici objavljen na portalu: Labin.com

Zanimljivosti - Obitelj s malom bebom u Istri živi u šumi pod vedrim nebom (4.10.2008.)

Duboko u jednoj od istarskih šuma majka Lena (28) i otac Saško Plavšić (32) na krevetiću od sijena svaki dan uspavljuju svoju petomjesečnu djevojčicu Skasku. Beba je začeta u šumi i u njoj se rodila. Njezini roditelji su prije samo nekoliko godina živjeli u metropolama, putovali svijetom, stekli fakultetsko obrazovanje, radili... Razočarali su se u svijet koji robuje znanosti. - Oduvijek sam znao da u životu mora postojati nešto više i bolje, ali nisam imao hrabrosti iz temelja promijeniti svoj život. Snagu za to stekao sam kad sam upoznao Lenu. Čim sam je ugledao, odmah sam znao da je ona ta - rekao je grafički dizajner Saško.

Ljubav prema prirodi bila je jača od svega te Sašku i psihologinji Leni nije dugo trebalo da u njoj osnuju svoj dom. Hrane se povrćem i voćem koje su zasadili u malom vrtu, piju kišnicu i mlijeko koze koja živi s njima. U peći na drva kuhaju. Nemaju struju, pa u šator liježu čim se smrači, a ustaju s prvim zrakama sunca. Grade i kuću. Tanke grane složili su u obliku indijanskog šatora, a po njima će lijepiti zemlju pomiješanu s vodom i sijenom. U kućici će imati tek slamnati krevet i ognjište. Žele da zimski dani koji dolaze budu ugodni njihovoj kćeri. Bližnji ih podržavaju jer vide da su sretni. Leni iz “vanjskog” svijeta nedostaje samo čokolada.

- Vjerovala sam da će priroda sve napraviti kako treba, a ona me nagradila najljepšim darom, rekla je ponosna Skaskina mama, koja je rodila na slamici uz pjesmu i ples prijatelja. Ne posjećuju liječnika, a bolesti liječe hraneći se sirovim povrćem. Saško je naučio namještati ljudima kosti. Mnogi tako dolaze k njemu i ostavljaju donacije.

Lena uspavljuje kćer ljuljajući se na ispletenom ležaju razvučenom između dva stabla. Kupaju se u kadi u kojoj skupljaju kišnicu. Vodu zagrijavaju tako što potpale vatru u zemljanoj udubini ispod kade. Plavšićima, koji grade šator od pruća, društvo u šumi prave životinje: njihov vjerni pas Kim i koza koja im daje mlijeko

Pošto ste sad upoznali Saška, možemo da nastavimo priču.

Snažno sam otvorio vrata i video Saškove plave oči i čist osmeh kakav imaju ljudi koji su iskreni prema vama i koji vam donose ljubav i mir u dom.
Zagrlili smo se na vratima i rekao sam mu: "Slava ISUSU HRISTU, Brate moj!"
Saško mi je u zagrljaju odgovorio: "Slava BOGU!" Dok smo se držali u zagrljaju medju nama su provejavale sve nam poznate i nepoznate stvari koje su se dogodile!
To je bio jedan van vremenski trenutak kada se duša sa dušom spaja! Naviru mi sećanja, da kada sam ga prvi put sreo nije uopšte ličio na sebe sada! Trenirao je Brazilsku Džiu Džicui Ecletinc Fignhting System. A ovaj grb što vidite je Saškovih ruku delo. Veoma je dobro napredovao da je čak postao i instruktor borenja. Naše poznanstvo i datira tako što smo se upoznali preko borilačkih veština koje je on baš revnosno i veoma talentovano izučavao.
A upoznao nas je majstor Borislav Ćosić koga možete da vidite na slici sa Wiliamom Cheungom uz Bruce Lee-a, najveći poznati majstor kung fua! Rekao mi je da kada me je prvi put ugledao u sali rekao je u sebi: "Kako ovaj čovek liči na mene".
Sećam se kada smo prvi put radili rvanje slobodnim stilom uz završnice iz džiu džice, Saško se veoma mučio da napravi završnicu i dovede me do situacije kada moram da predam, ali u tome nije uspeo! Pamtim da se posle nekih pet minuta aktivne borbe čak i malo iznervirao, pa je dao sve od sebe da me završi, ali ni tada nije uspeo! Kasnije me je davio i završavao kako je hteo, pravio je poluge na meni uzduž i popreko, ali taj prvi put nije uspeo nijednom, i sećam se kako ga je to jako zbunjivalo. Nikada nije bio fizički posebno jak, ali je jako dobro poznavao principe borenja. Veoma je bio talentovan i za udaračke discipline kao što je Boks i Kik boks. Saško je počeo da trenira borenje kako bi video šta je to tuča i da oseti na sebi i taj segment života. Do tada je bio muzičar, svirao gitaru i napisao jedan veoma lep roman.

Odlazak u vojsku

Kada je Sašku došlo vreme za vojsku otišao je u vojni odsek i rekao onim činovnicima sledeće: "Ili idem u 63 padobransku (najeltinija jednica vojske u kojoj se može služiti redovan vojni rok) ili ne idem nikuda!"
I kao što to obično biva kada čovek zna šta hoće Saško se našao u 63 padobranskoj! Tamo je imao mnogo dogodovština naročito zbog svog više nego opuštenog ponašanja, koje je mišićima, adrenalinom i borbenom gotovošću napregnute regrute dovodilo do ludila.
Saško je njima delovao kao zalutali hipik i u prvo vreme svi su ga provocirali, jer im nije bilo jasno kako neko takav uopšte može da služi vojsku, a kamoli u najelitnijoj jedinici. Jednom prilikom je morao i da održi lekciju nekom kik bokseru duplo većem od njega koji je uz urlik besa krenuo ka Sašku koji ga je lagano bacio na zemlju i zajahao kao što to radi rodeo jahač pohmanitalom biku.

Dok je ovaj pobesneli "Kik bokser" ležavši na stomaku pokušavao da se oslobodi iz bezizlazne situacije, Saško se smejao i imitirao pokrete sa rodea, pri tom ga nijednom nije udario. Kasnije su svi shatili da im je u jedinicu došao neki čudak!
Kada je došlo vreme da se skače padobranom, Saško je prvi skakao. Rekao mi je da nikada neće zaboraviti kako to izgleda kada stojiš nad praznim prostorom i spremaš se da skočiš!
Kada je na obuci povredio nogu prebačen je u vojni stacionar u Beogradu, u kome sam ga i posetio! Njemu je tih dana u poseti bio i General armije izvesni Krga - tačnije bio je u zvaničnoj poseti bolnici, pa je sreo i Saška!
Dok su se svi vojnici i osoblje od ranog jutra glancali kako sebe tako i prostorije, Saško je mirno ležao i nije se obazirao na jurnjavu koja uvek u svim državnim institucijama nastane kada dolazi tako visoki gost. Kada je došao General Armije i formalno pitao Saška kako mu je ovde? Očekivajući verovatno neki kratak odgovor tipa: "Dobro je gospodine Generale, hvala na pitanju"? Ali to se ovoga puta nije desilo. Saško je Generalu izneo sve probleme naše vojske i odnose bolničara i osoblja sa vojnicima, a sve to kao da priča sa nekim ortakom! Našta su svi prisutni pozeleneli od panike neverujući šta čuju svojim ušima! General se blago kiselo nasmejao i čestitao mu na hrabrosti da to kaže.

Susret sa kobrom

Jedan dogadjaj iz njegove vojske mi je ostao baš u sećanju, je kada su u pratnji nekog Generala koji je obilazio jedinicu "63 padobranske" došle i čuvene "Kobre" (najelitnija jedinica vojske u kojoj su sve profesionalci i oficiri) kao specijalno obezbedjenje. Jedan od pripadnika "Kobri" je veoma prodorno sve streljao pogledom i svojim nekim sivo zelenim ubilačkim očima duboko usečenim u lobanju davao do znanja ko je stigao i da svi vojnici moraju da spuste glave dole. A onda mu je pogled zastao na Saškovim duboko plavim očima koje isijavaju nežnošću ali i nekim čudnim osmehom, kao kada stariji brat gleda pobesnelog malog batu koji mrzi ceo svet. Ovaj iz "Kobri" nije mogao da veruje da mu se neko suprotstavio pogledom i upro se još jače i energičnije ukočivši facu i namrgodivši obrve kako bi još više dao do znanja da je on tu glavni. Saško je tada još počeo i da mu se smeje ne sklanjajuči pogled sa njegovih očiju. I to je tako trajalo. Niko nije sklanjao pogled...Ovaj susret dva duha u jednom vremenu i prostoru trajao je sve dok smotra nije završena! "Kobra" je otišao u neverici da je neki klinac smeo da ga gleda u oči pa još i da mu se smeje kao da je malo dete, a ne jedan od najobučenijih specijalaca koji su prošli sva ratišta i borili se gde je bilo najteže!

Duhovi Aboridžina

Kada je došao iz vojske Saška su dohvatili duhovi Aboridžana i prosto je postao opsednut njima! Od kartonske tube je napravio "dižiridu", a pisak je izvajao od pčeljinjeg voska, na njemu je ispisao reč "ljubav", a svoj fizički izgled je usmerio ka Aboridžanskoj kulturi. Kao i obično iznenada i niotkuda, nenajavljeno došao je kod mene noseći "dižiridu" kako bi smo malo zasvirali i opustili se uz taj čarobni isntrument. Napravio sam prijatnu atmosferu u sobi, zapalio tamjan, ugasio svetlo i legao na trosed... Saško se uvalio na fotelju i započeo da svira!
Kada sam mu posle izvesnog vremena rekao da me zvuk tog instrumenta u momentima podseća na rad usisivača, Saško kao da je shvatio da on u stvari i jeste instrument koji treba da čisti i počeo je da svira po celom stanu, otvarajući ormare i zavlačeći se iza kreveta i po ćoškovima. Saško je veoma želeo da i ja naučim da sviram dižiridu kako bi smo zajedno pustili pozitivne vibracije, ali meni to nikako nije išlo najteže mi je padalo da shvatim kako da u isto vreme i izdišem i udišem vazduh pa sam brzo odustao od cele stvari. Saško mi je jednom prilikom na Adi pokraj jezera, ali na onom divljem delu izmedju dva sviranja na "dižiridu-u", pričao kako su Aboridžani BOŽIJI čisti ljudi, koji i prirodu i sve oko sebe gledaju kao da su oni sami.

Mene je to podsetilo na ono što nam je ISUS rekao "Ljubi bližnjega svoga kao sebe samog!"
...Da, reče mi Saško i da znaš da kada su Aboridžani čuli za ISUSA potpuno im je bilo jasno zašto je neko tako divan, pun ljubavi i samilosti se prvo obratio nama, a ne njima. A to je zato što smo mi žestoko bolesni u svakom smislu počevši od duha do tela i lekar je došao na pravo mesto, tamo gde je bilo urgentno!

Hajde da nejedemo naše drugarice

Došlo je vreme da Saško počne da praktikuje zdravu ishranu! Prvo je izbacio meso, a onda je počeo da jede samo sirovu hranu, a povremeno i da gladuje, tačnije da živi samo na vodi. Sećam se jednom prilikom, kad smo sedeli u mojoj trepzariji bio sam gladan i hteo sam da izadjem u pekaru da kupim neke gluposti, Saško je tada raskolačio oči i napravio svoj čuveni izraz lica zabacujući glavu malo u stranu uz šeretski osmeh:"Eeeeee polako brate...pusti hranu...hajde malo da gladujemo"!... I pomilovao se po stomaku onako kako to čine ljudi koji su dobro obedovali ili se upravo spremaju na to. Tako sam ja tog dana sa Saškom gladovao i šetao. Ono čime smo svi mi njegovi prijatelji bili zadivljeni kod njega to je zaista veoma prisan i dubok odnos sa biljkama, životinjama, drvećem. Saško grli drveće kao da su mu rodbina, priča sa biljkama i pun oduševljenja govori o njihovoj moći isceljivanja i dobroti prema čoveku. Takodje, kada sam ja jedanput sav u zanosu i besu kritikovao mesare koji drže klanice i životinje u najgorim uslovima, a naročito seljake licemere koji maze svoje krave i tepaju im a kada prestaju da daju mleko odmah ih šalju na klanje!... Saško me je strpljivo slušao i tražio da nastavim priču. Davao sam argumente da je ta krava valjda i zaradila nešto para i da je od tih para mogla valjda sebi da kupi penziju i da u starosti okonča život, a ne kada prestane da privredjuje odmah pod nož...Izneo sam ceo socijalni program upakovši ga u ekonomski paket mera, u kome sam jasno dokazivao da krava mora da ima osim hrane i veoma bednog smeštaja i svoj novac od mleka i prodaje mlečnih preradjevina, kojim bi se osim veterinara i poboljšanja uslova života finansirala i njena mirna penzija! Tako da čovek čak i po ekonomskom pravu koje je najsurovije ne bi imao pravo da ubije! Saško me je prekinuo rečima: "Pa to je princip koji se radi i sa ljudima, svi su dobri prema tebi, maze te i miluju, a čim prestaneš da privredjuješ završio si priču"! Takodje je dodao: "Što bi ja na primer pravio neke penzione fondove za svoje životinje, pa krava je naša drugarica"! "Što bih ja ubio svoju drugaricu"! "Kad nam je dobro zajedno nam je dobro, kad nam je loše zajedno smo u tome"! Naravno, ova moja ideja nije bila usmerena ka njemu već ka takozvanim surovim biznismenima da im kroz rečnik ekonomije dodjem do svesti i da prestanu da samo kroz digitron gledaju na svetu!

Rodna kuća

Jednom prilikom zatekao sam se u porodičnoj kući kod Saška. Kuća gde živi Saško u Kaludjerici je vredno svojim rukama gradio njegov otac Cvetko, koji je sa svojom ženom, svom starijem sinu Srdjanu-Saškovom bratu, inače profesora dizajna, a i Sašku hteo da napravi mesto za život! Napomenuo bih da se i Saško takodje bavio profesurom i da je predavao u jednoj školi u Novoj Pazovi...Dok je radio kao profesor, rekao mi je da je izgleda ovaj čvrsti sistem kojim škole zarobljavaju decu izgleda žešće pukao čim su njega primili da radi kao profesor. Saško me je i uputio da čitam knjige o "Samerhilu" eksperimentalnoj školi u kome deca nisu imala traume i šikaniranja, već samo poštovanje i prirodnu motivaciju ka onome što ih zanima.

Pre nego što je bio profesor Saško je i u primenjenom dizajnu ostavio trag tako što je napravio reklamu za Peugeot koja je bila obljepljena po celom gradu, a na kome je pisalo "Lepotica ili zver"?

Na jednom takmičenj dizajnera sa temom Srpski brend, Saško je kao ideju napravio "viljušku" uz komentar: "Viljuška bato"! Dok je Srbin jeo viljuškom, Englezi su ždrali rukama"!
Ali, da se vratim na Saškovog tatu Cvetka i priču o njemu. Cvetko je kao prvo od kuće bukvalno napravio malu zgradu i sve stanove odvojio kao posebne celine sa ulazima i stepeništem i ko zna koliko para potrošio jer umesto jedne velike gradile su se četri zasebne i odvojene celine. Ali Cvetko je zbog budućeg mira u kući, predpostavljajući da kad dodju snajke - svašta može da se desi, gradio umesto kuće malu zgradu. Pošto je trebala voda za kuću, Cvetko je kopao toliko duboko bunar, na mestu na kome je bio ubedjen da baš na tom mestu ima vode, zašta su mu svi govorili da je skrenuo i zaista na nekoj neverovatnoj dubini, kada su mu već svi rekli da je lud i da će se ugušiti i da batali se "Ćorava posla" i da će ga taj inat ubiti... Cvetko je ipak pronašao vodu! I to ne običnu, već najbolju vodu u Kaludjerici! Saško kaže da kada su bili mali, a tata Cvetko se spuštao u bunar, oni su stajali i pazili na privezano crevo za vazduh na vrh bunara jer ako bi se crevo otkačilo Cvetko bi se ugušio. Cvetko je radio tako što je malo kopao, onda zastane, uzme vazduh kroz crevo, pa ponovo na kopanje!
Cvetko je bio jako vredan radnik u svom preduzeću! Kasnije se veoma razočarao kada je video kako sve propada i ide u bescenje! Saško ga je stalno pitao zašto je odbio da radi u Nemačkoj kada su mu kao ekstra majstoru strugaru nudili zaista velike pare da ostane. Cvetka je nešto ipak vuklo kući. Cvetko je kao pravi radnik umesto para za otpremninu uzeo neki rashodovani i pokvareni strug koji je popravljao, kako bi započeo privatni biznisi. Ali i to je propalo pa je Cvetko odlučio da se vrati u rodni kraj!

Zmije su čule Cvetka

Cvetkova porodica je iz Slavonije, njegov deda, koliko sam uspeo da razumem, je bio neki Rus . Mada se u porodici sa majčine strane spominje takođe jedan "čudak", koji je samo čitao Bibliju koju je uvek nosio sa sobom.
U rodnom kraju, ispred rodne kuće koja je nekako preživela rat, tu blizu planine Papuk u verovatno najbogatijoj i najraskošnijoj prirodi u svoj rodjenoj kući Cvetko nije zatekao kao mnogi Srbi nekog Hrvatskog "branitelja" sa porodicom koji mu je osvojio kuću ili što bi bilo još gore spaljeno zgarište, ali ništa od onoga što bi čovek mogao da očekuje!Cvetko je na svoje veliko iznenadjenje zatekao ništa drugo nego ogromno leglo zmija, koje su se gmizale svuda po kući. Ne znajući šta da radi, potpuno zbunjen otišao je i smestio se u šupu koja je bila pored kuće. Iako su sve komšije Hrvati koji su videvši da je Cvetko pošten čovek prišle mu i hteli da mu pomognu uporno ga ubedjivajući da se to leglo zmija može samo otrovom ili vatrom da se istera iz kuće. Dani su prolazili, a Cvetko je i dalje živeo u šupi, dok su se zmije su baškarile po njegovoj dnevnoj sobi, kuhinji, trepezariji, kupatilu...
Cvetko koji je u principu čovek praktičar - radnik, koji sve rešava sad i odmah, ovoga puta nije hteo da posluša savet svojih komšija! Negde u sebi je ipak čuo glas svog sina koji mu je stalno pričao da su životinje i ljudi prijatelji i da strpljenje, razumevanje i ljubav mogu da prevazidju svaki problem koji može da nastane izmedju normalnog čoveka i normalne životinje. Cvetko je onda jedno jutro ustao posle nekoliko meseci provedenih u šupi, ustao i stao ispred svoje rodne kuće i glasno se obratio zmijama: "Slušajte zmije!...Nije uredu da ja živim u šupi, a da se vi baškarite u mojoj rodnoj kući, ja vaše ne diram"! "Došao sam da se vratim na svoje, a vi mi ne date". "To nije uredu"! Cvetko se zatim vratio u svoju šupu i uskoro je imao šta da vidi: Kolona zmija, jedna po jedna su izlazile iz kuće i odlazile prema šumi! Cvetko kaže da je to bio neverovatan prizor kao iz neke bajke! Kaže da nije mogao ni da prebroji koliko ih je bilo od najvećih do najmanjih i sve su u miru jedna po jedna išle u koloni prema šumi! Tako je Cvetko ponovo ušao u svoju rodnu kuću.

Porodica bistrih potoka i šumskoga cveća

U Saškovoj (Cvetkovoj) nedovršenoj kući u Kaluđerici sam upoznao njegovu sadašnju ženu Lenu. Lenu je Saško upoznao negde na relaciji svojih putešestvija: Od porodice bistrih potoka (umetnička komuna nalazi se na planini Rudnik) sa kojima je nastupao kao član pozoričnog ansambla, zatim preko lutanja po raznim komunama i skupovima koje organizuju ljudi koji propagiraju povrtak prirodi, zatim njegovog boravka u nekoj komune u Škotskoj gde su Saška zbog svog izgleda i vožnje biciklom pijani Škoti posmatrali i u neverici gledali sve dok jedan nije prokomentarisao "Isus na biciklu!"...Prijavljivanja da ide u Afriku, kako bi pomagao obolelima od aidsa i ko zna svega ne još, jer Saška nosi duh i nemožete da predvidite šta će sledeće da mu dune i gde će da ode! Ali i Sašku se dogodila veza sa ženom i to vrlo ozbilja. Ja sam kao i mnogi drugi zaista razmišljao kakva bi to žena mogla da bude koja bi mogla da prati ovakvog čoveka u njegovim neverovatnim kretanjima. Lena je žena koju verovatno srećete jednom u životu...Umetnica iz Istre koja je preuredila svoj kombi kao da je mali stan i sa njim je prokrstarila sve živo po Evropi i bivšoj Jugoslaviji! Ako mislite da je jedna od onih sterotipa New Age-a, luda, brza, otkačena, varate se više mi je delovala kao neka žena iz nama davno prošlih vremena. Moguće je da su kao ona izgledale i one žene koje su Mojsija pratile 40 godina po pustinji. Veoma oprezna u otvaranju, komunikaciji i približavanju, ali isto toliko i otvorena i bliska. Jednom prilikom, dok sam pričao sa Saškom u njegovom stanu, Lena je bila tu, a u sledećem trenutku kao da je nestala, još sam se okretao da vidim gde je i ni danas mi nije jasno kako je uspela tako brzo i neosetljivo da mi zamakne iz vidokruga, kao da je neki duh!...Kada me je Saško pitao kako ti izgleda moja žena rekao sam: "Kao nešto neuhvatiljivo...duh nekih bivših davno, ali baš davno prošlih vremena"! Saško mi je dodao to je "šumska vila"! Zatim me je odveo u kuhinju gde je lagano i usporeno cedio sok od povrća ponudivši me rogačem. Sveži rogač ima zaista fantastičan ukus, ko voli prirodne ukuse bolji je i od čokolade. Saško mi je dodao da se Sveti Jovan hranio rogačem i da su to oni "skakavci" o kojima piše u Bibliji koju je preveo Vuk Karadžić. A onda me je pogledao uz obavezni smešak i rekao "Pa nije naivan Sveti Jovan, zna on šta je dobro i ukusno"... na ovaj komentar smo se slatko ismejali!

Skaska se rodila u Šumi

A onda je došlo vreme da Saško dobije devojčicu sa Lenom. To je inače Saškova druga devojčica, prvu ima sa ženom dosta starijom od njega sa kojom ima propali brak u periodu kada je još bio skoro dečak od 19 godina! Saško i Lena nisu hteli da se dete porodi u bolnici već onako prirodno pa kako im BOG da. Neko ga iz našeg društva pitao, rekavši: "Pa kako nisi posumnjao da nešto može da krene loše i šta bi onda radio"? Saško mu je odgovorio: "Sumnja"? "Sumnja je sedela u ćošku i pušila, a pre toga je malo histerisala"!...(mislivši na neku osobu koja je bila prisutna porodjaju, paničivši i vrišteći kako odmah moraju da zovu doktore, neverujući u sretan ishod). Tako se u šumi rodila devojčica Skaska što na ruskom znači bajka, živa i zdrava! Saško kaže da kada krene porodjaj u takvoj situaciji čovek bukvalno zna sve šta treba da uradi kao da je to nebrojeno puta do tada radio.

Rainbow festival

Saško je i pored toga što je dobio bebu, ipak prihvatio poziv da bude jedan od organizatora Rainbow festivala u Srbiji. (Rainbow festival organizuju bivši hipici i održava se svuda po svetu, ali isključivo u prirodi). Festival je organizovan u blizini Vranja blizu sela Zloti, gde je i onaj čuveni Zilotski Manastir! (Ziloti važe za najrevnosnije pravoslavce i ne priznaju sadašnju Pravoslavnu crkvu smatrajući je suviše blagom i spremnom na razne ustupke i kompromise, njihova čuvena parola je Pravoslavlje ili smrt!. Ovde moram nešto da dodam: Braćo Pravoslavci i svi HRIŠĆANI batalite bre vište te podele i razdore, SLAVA ISUSU HRISTU)

Saško i Lena su me zvali da dodjem na taj festival, ali iz nekih razloga tamo nisam bio! Kada se završio festival pitao sam Saška da mi kaže kako je sve prošlo i kakvi su sve ljudi došli, a on mi je odgovorio: Bilo je svega, svi duhovi koji postoje su se sakupili na jednom mestu! Od braće HRIŠĆANA, pa do Budista, Hare Krišni, Pagana, ateista, od ultra pozitivaca do žešćih negativaca i psihopata. Ali uglavnom mnogo je više onih pozitivnih i dobronamernih od onih drugih. Oduševili su ga Nemci nama Srbima po zlu poznati, koji kada svoju vrednoću i preciznost usmere na nešto dobro to stvarno ispadne prava stvar. Kaže oni su najviše radili i svojom vrednoćom se trudili da ugode drugima! Ja sam ga pitao za našu braću Jevreje, Saško mi je odgovorio da su jako pozitivni i da su mu ostali u dobrom sećanju. Bilo je tu i nekih psihopata. Saško mi je spomenuo militaristu Amerikanca, koji je stalno nosio veliku crnu kapuljacu na glavi koja mu je skrivala lice. Zaljubljen u Al Kaidu . Širio svoju bolest agresije i mraka, odbijajući komunikaciju, hladnim držanjem i ljubljenjem svog noža, plašeći pri tome sve ljude. U jednom momentu je iz čista mira izvadio nož na Saška koji ga je umirio rečima!

Kasnije je Saško stalno motrio na njega, bio je veoma napet, svašta mu je prolazilo kroz glavu šta može da se desi, a onda je shvatio da BOG rukovodi svime i da ako nešto treba da se dogodi BOG će to rešiti najbolje i tada se smirio. Hvala BOGU sa tim amerikancem nije bilo nikakvih problema! Saško se tamo dosta družio sa našom braćom i sestrama Hrišćanima iz Zilotskog manastira i kaže za njih da su ih veoma srdačno i toplo primili, i da su zajedno često ručavali u manastiru. Tu se dogodio i jedan incident o kome su pisale novine, a to je da je jedan Čeh se skinuo go i počeo da vrišti i da skače ispred manastira, pa su ga naša braća Ziloti prebili. Saško mi je rekao da ljudi koji slede Rainbow festivale, a dolaze iz čvrstih katoličkih zemalja imaju baš frustraciju prema crkvi za razliku od nas iz Srbije. Njih je katolička crkva tamo tako strogo držala da oni sada su skloni pravljenju raznih gluposti, a sve iz neke detinje osvete prema autoritetu! U glavnom rekao mi je da su braća Ziloti postupili onako kao što radi neko ko čuva svoju porodicu, ali realno da su bolje pogledali, videli bi jednog nesretnika službenika iz Češke koji je došao da se oslobodi od stega koja su mu tamo nametnuta i koga bi mnogo više od tih batina bolelo da su mu ponudili nešto obuče, a onda ga otpratili do kampa i porazgovarali sa organizatorom. Ja sam dodao poznavajući takvu psihologiju da bi ga najviše zabolelo više od svih batina da su počeli tako glasno da mu se smeju da se trese cela južna Srbija, siguran sam da bi pobegao prilično isfrustriran svojim neuspelim pokušajem izazivanja incidenta i šoka kod prisutnih monahinja! Sašku nikako nije jasno šta to ima toliko čudno na ljudskom telu što izaziva toliku kritiku ili sa druge strane preteranu strast? Jedna monahinja mu je rekla da oblačenjem mi koji verujemo u Bibliju se podsećamo na prvobitni greh neposlušanja koji su učinili Adam i Eva u raju, takodje to oblačenje nam je i uzdržanje jednih od drugih da ne bismo bili kao životinje! Saško je ispoštovao odgovor, ali mi je i dalje priznao da mu nije jasno šta to ima toliko čudno na ljudkom telu, pa da izaziva toliku pažnju kada se pojavi golo, retko ko ostaje ravnodučan, a reakcije su uvek ekstremne! Dobro pitanje na kojim trebamo da se zamislimo?
Saškov kornet
Pošto su pravila ishrane na festivalu takva da se jede samo biljna hrana, voće, povrće, žitarice i mahunarke a meso, mleko, jaja, riba, živina nisu dozvoljeni, Saško je napravio ručak koji je nazvao srpski kornet: To jeste punjene sveže paprike sa povrćem i pirinčem...svi su se raspametili, prvi put su probali punjenu papriku, pa još u ovoj praktičnoj i lako nosivoj varijanti kao kornet!


Ko ti je u srcu?

Ima zaista mnogo stvari koje bi mogao da vam pričam o mom Bratu Sašku i našim nekim dogodovštinama i razmišljanjima, ali od svih verujte mi ima samo jedna stvar koja je iznad svih, pa čak i iznad naših života, a to je sledeća priča: Saško se oduvek zanimao za sve i svašta, od , indijske filozofije i religije, raznih "gurua" na prvom mestu Oša Radžniša od koga je prosto gutao svaku knjgu, Vivekanande, Satjanande raznih joga, Budizma, Zen, Tao, Učenja Don Huana, Indijanska i Aboridžanska učenja, Teozofijom, astrologijom i to onaj deo koji se bavi inteligencijama (duhovima) svakog stepena zodijaka, mitologije svih naroda i ko zna sve čime... Uvek i uporno mi tvrdeći da je BOG jedan a da se njegovo ispoljavanje vrši u mnoštvu svih naroda kultura i verovanja i da zato on može da sluša i uči od svakoga!

Sretno nam Badnje veče

Na Badnje veče pre oko 7 godina zvoni mi telefon u stanu i Saško mi veoma čudnim, umornim i nekako tihim glasom kaže sledeču rečenicu: "Brate 16 dana nisam ništa jeo, a i malo sam vode pio dodji kod Mome kod njega sam ležim u krevetu, jurcao sam svuda ovih dana namerno sam se borio sa telom, pa sad sam legao ovde i eto..."! Saško je spustio slušalicu, a ja sam požurio da dodjem kod Mome u preuredjenu garažu u kojoj smo se okupljali kada bi pravili svirke u kojima bi svako uzimao prvi isntrument kioji bi mu bio pri ruci i svirao isključivo tako kako oseća neobazirući se ili obazirući se potpuno bez pravila na sve ono što se dešava oko njega. Ja sam najviše voleo frulu i to je u momentima zvučalo tako nestvarno da čak i komšije koje bi došle da nas opomenu su bile paralisane neverovatnim zvucima i našom uživljenošću da su odustajali od ukora i zvanja policije. Momina garaža je i mesto gde je njegov drug Radomir pravio najbolji presni hleb(nepečeni samo sušeni) na svetu, koji je sušio na toploti radijatora i bio je ukusan kao kolač. Moma je inače voleo da pravi takozvano viteško vino cedeći izdanke pšenice u sokovnik. Moma je imao plan da tu bude prvi restoran presne ishrane i da ljudi ne moraju ništa da plaćaju, već šta ima to ćemo i jesti! Kasnije je ta garaža postala mesto gde su se okupljali ljudi koji su vodili kurs Radža joge. Garaža se promenila, plastične stolice u jasno nanizanom redu su okupirale prostoriju i sve su bile usmerene prema velikom pleksiglasu koji je stajao naslonjen na zid u sredini prostorije. Pleksiglas je bio veliki preko dva metra visine i skoro isto toliko širok. Na njemu je bilo nacrtano tačnije otštampana slika u narandžastoj boji isijavanja koje je izbijalo kao sunčevim zracima iz centra crteža u svim pravcima. Iza pleksiglasa je stajala velika sijalijaca. Sećam se anegdote da kada sam prvi put video taj veliki crtež i onako u mraku ga zagledao pitajući se šta tačno predstavlja, jedan naš drugar je upalio sijalicu i isijavanje sa pleksiglasa je počelo da se širi u svim pravcima. Taj prijatelj mi je uz osmeh još držeći prekidač za sijalicu glasom koji učiteljice imaju u školama dobacio:"A, ovo što vidiš to je BOG!"
Pošto sam najmanje očekivao tako neverovatan odgovor, mada sam navikao da čujem svakakve ljudske ludosti kako pokušavaju da prikažu BOGA, ova mi je bila ipak jedna od najneverovatnijih i nisam mogao da suzdržim smeh u sebi.

Vratimo se u priču, stajao sam i gledao Saška koj je ležao u mraku, u pocepanoj beloj majci i crnoj trenerci izgledao mi je kao neki mučenik koji odbacuje svet. Lice je imao kao neki ruski monah koji u plamenu vere izgara i muči svoje telo. Malo puštena bradica, duža kosa, obrazi beli i upali a oči su sijale plavetnilom. Bio je mnogo bled i izmrcvaljen, do tada nikada nisam video nekoga koji je u stanju totalne izgladnjenosti, izgledao je kao na slikama logoraša iz Aušvica a i dobio je onaj izraz lica kao kada se već duša rastaje sa telom. Glas mu je bio kao čoveka koji nema više nikakve sile života u sebi! Sipao sam mu vodu u staklenu zelenu flašu i počeo da ga masiram. Znam da ljudima koji su u takvom stanju masaža veoma mnogo pomaže. Pitao sam ga da li hoće da uzme da jede nešto, a on mi je rekao da će odlučiti sutra! Znao sam da nikakvo ubedjivanje tu ne pomaže i nastavio sam da ga masiram po celom telu. Bio je beo u licu, usta su mu bila plava i ispucala, a telo sasušeno...Pokreti i kad bi se i desili bili su meki, mlitavi i veoma usporeni! Uzeo sam NOVI ZAVET koji sam poneo sa sobom i počeo da mu čitam. Saško me je strpljvo slušao a onda je u jednom trenutku progovorio, dok su oči neverovatno počinjale da sijaju u onom polumraku u kome je ležao, a lice dobijalo čudesan sjaj:"Ti znaš kako ja vidim stvari
u vezi BOGA i sve religije, i da je meni sve to jedno ako širi ljubav i dobrotu, ali reči ču ti nešto, evo sad kada sam u ovom stanju kao što me vidiš i kada sam stigao skoro do kraja iscrpljivanja sebe, znam da sam ISUSOV! To osećam u srcu! Svako ima nekog svog kome pripada, a ja izgleda pripadam ISUSU! NJEMU PRIPADAM! NJEGOV SAM!"

E, BRAĆO I SESTRE TEŠKO JE OVO PREPRIČATI TO JE BIO VELIČANSTVEN I NEPONOVLJIV TRENUTAK! KAO ŠTO JE REKAO NAŠ SPASITELJ ISUS HRISTOS: "KO PRIZNA MENE PRED LJUDIMA PRIZNAĆU I JA NJEGA PRED BOGOM I SVETIM ANDJELIMA!"

Evo mene živog svedoka medju ljudima koji je taj dan čuo ovo neverovatno priznanje!

Tako smo moj Brat Saško i ja dočekali BOŽIĆNO jutro kojim slavimo rodjenje našeg GOSPODA I SPASITELJA ISUSA HRISTA. I kao što rekoše sveti Andjeli pastirima u Vitlajemu:

"SLAVA BOGU NA NEBESIMA I NA ZEMLJI MIR MEDJU LJUDIMA DOBRA VOLJA"!

Tako i evo sad želim Braćo i Sestre, svim dobrim ljudima i svima onim grešnim, a koji traže istinu i čija duša vapi za spasenjem, da se ponovo rode i da priznaju ISUSA kao svog SPASITELJA!

Nastaviće se...