петак, 26. јун 2009.

Branko Kockica


Kišni dan u Beogradu kao I danas, grupa momaka medju kojima sam I ja stoji na brdu sa koga fanatično bodri svoj fudbalski klub. Skinuli smo majce I vrteli ih u rukama kao zastave dok je jak pljusak hladne kiše padao po nama. A onda smo neočekivano i spontano u tom nekom neobjašnjivom trenutku zajedništva I radosti iz sve snage zapevali sledeću pesmu:


U svetu postoji jedno carstvo

U njemu caruje drugarstvo


U njemu je sve lepo

U njemu je sve nežno

U njemu se svet raduje


Tamo su kuće od čokolade

Prozori su od marmelade


Tamo svako radi ono šta hoće

Tamo raste svako voće


...A onda u nastavku našeg navijačkog repertoara u mesto kao što smo to uobičajeno radili pevajući pesme podrške našim fudbalerima ili čuveno "Uprava napolje"!... Počeli smo da na veliko čuđenje malobrojnih i pokislih navijača na tribinama skandiramo: "BRANKO KOCKICA, BRANKO KOCKICA,BRANKO KOCKICA TO JE NAŠA ELITA"! "Elita" je bilo ime naše navijačke grupe!


Sad kada se setim tih dogadjaja sa kraja osamdesetih godina prošloga veka vidim grupu klinaca koja ne želi da odraste i koja iskreno u naletu sreće i mladalačke ludorije skandira svom heroju iz detinjstva, ne želeći da napusti svet bezbrižnog detinjstva i pritisnuti godinama i obavezama uđu u mračni, surovi i nadasve licemerni svet takozvanih odraslih ljudi.


Branko je kroz svoju "kockicu" proveo čitave generacije koje nikada neće zaboraviti njegov neposredni izgled i normalno ponašanje za razliku od šablona u kome klovnovi sa crvenim nosevima koji se kerevelje izvodeći neke zavrzlamame u šarenim kostimima sa lutkicama u rukama... Ti i takvi su do Branka Kockice bili zaduženi za rad sa decom, a Branko je svoj pristup deci činio spontano kao stariji brat.


Kada je pričao i pokazivao, kada je pitao i objašnjavao, kada je krtitikovao i pohvaljivao, radio je to iskreno i ne izveštačeno, kao kada stariji bata vodi kroz život svog mlađeg bratića! Vodio je decu kroz prirodu, institucije sistema, fabrike, prodavnice, muzeje, pozorišta, narodne običaje, upoznavao ih je sa običnim ljudima, radnicima, lekarima, inženjerima, policajcima i otkrivao im jedan svet koji ih čeka i koji oni u budučnosti trebaju da zauzmu. A sve to u onoj njegovoj čuvenoj kariranoj košulji i izlizanim farmerakama, bez kostima i oklopa koji trebaju da prevare klince.


Kada je pravio epizodu o štetnosti pušenja, nije doveo neku baba rogu sa velikim tompusom kojim će da dimi kroz obdanište a Branko i klinci će da je jure sa metlom i isteruju...uradio je to onako kako stvarno jeste, bez foliranja, uzeo je taj problem na sebe i Branko je postao neurotični pušač koji u jednom šmekerskom potezu zipo upaljačem pali svoju cigaretu pred decom. Baš onako kako to čine njihovi roditelji, starija braća, junaci iz filmova i svi drugi uzori iz sveta odraslih. Deca su onda morala njihovog heroja i uzora da ubede da to više neradi kao što će u pravom životu to morati da čine sa svojim bližnjima, ako žele da im pomognu da se reše zavisnosti od duvanskog dima!


Moj Brat je jedini čovek koga lično poznajem da je učestvovao u tom van vremesnkom projektu zvani "Kockica" (jer kockica kao i što pesma kaže ide kroz prostor i vreme)! Uvek kada bi ga pitao kakav je Branko kao čovek, a to bi obično činio dok bi marinom šetali pored njegovog brodića na kome je bio nacrtan Puž, simbol njegovog pozorištanceta, moj bata bi mi tada rekao uvek istu odgovor sadržan u samo jednoj reči: "Strpljiv"!



Meni je ta reč ostala utisnuta evo i dan danas posle toliko godina jer strpljenje je ono što smo mi negde ne znajući kako da kažemo tražili od svojih roditelja, profesora i društva! Strpljenje za decu, strpljenje za čoveka, molimo vas strpljenje za čovečanstvo! Kasnije sam u životu video koliko je strpljenje moćno i kako od razbojnika pravi duhovnika, od narkomana - lekara, od kurve - časnu sestru i majku, od propalice i pijanice-revnosnog domaćina, od surovog i gnevnog - pitomo i umiljato jagnje, od najgorerg đaga u školi strpljenje je pravilo doktore nauka, od surovih ubica pokajnike i mirotvorce! A eto mi ljudi i ako vidimo ta čudesa koje strpljenje čini, ipak se zbog neverstva u čudo tog velikog dara, vrlo lako ga se odričemo i postajemo brzopleti u svojim postupcima i odlukama!


"U STRPLJENJU JE SPAS"... REKAO JE ISUS HRISTOS SPASITELJ I BOG NAŠ!


Čitao sam negde na forumu, jedna devojka je napisala da je posle predstave u pozorištancetu puž prišla Branku Kockici koji je sedeo na sceni i pričao sa nekim čovekom, ona mu je radosno prišla i oduševljeno htela da ga upozna...a onda se desio šok, Branko se izvikao na nju i ona je otišla tužna i razočarana, toliko duboko da je to i dan danas boli i tišti u srcu.


Mene je Branko nadahnjivao a eto Nju je porazio. Branko je samo čovek, nije BOG, ta devojka treba da to što pre shvati i da mu iskreno oprosti jer i za Branka Kockicu treba imati strpljenje kao i za svakog drugog čoveka.


Evo kako je BOG imao stpljenja za našeg Heroja iz detinjstva:


Branko je u nekom svom zanosu kojima je po svom nemirnom istraživakom karakteru bio oduvek sklon, rešio da uzme Bibliju i da se konačno obračuna sa njom i dokaže da je sve to prevara. Tačnije da kroz samu Bibliju pokaže da BOG ne postoji. Branko je hteo da razotkrije "najveću prevaru" i da celom svetu objavi da sve što je napisano u toj Knjizi su samo izmišljotine - lukavo smišljene od nekih pokvarenjaka u crkvi, koji su na taj način rešili da kontrolišu svet i da vladaju nad opšte narodnim masama!


Branko Kockica je krenuo u obračun sa BOGOM i Crkvom sa takvom silom i žestinom kao da je u njemu oživeo jedan od bekompromisnih partizanskih likova koje je maestralno glumio i najubedljivije od svih drugih glumaca dočaravao duh žestokog komunističko-partizanskog zanosa u borbi do istrebljenja protiv svih imperijalista i dogmatskih tlačitelja radničke klase, na čijem čelu je stajala "religija kao opijum za narod" (Karl Marks).


Čitao je Branko... i čitao...i čitao i shvatio! Čovek je taj koji je sklon greškama, padovima i pogrešnim tumačenjima, a BOG JE ISTINIT I ON POSTOJI, I NOVI ZAVET JE REČ KOJU NAM JE BOG OSTAVIO DA GA SPOZNAMO I DA POSTANEMO VEČNA DECA NJEGOVA I DA KAO TAKVI UĐEMO U CARSTVO NEBESKO U KOME BOG OTAC I ISUS CARUJU, A MI LJUDI ZAJEDNO SA ANĐELIMA SVETIM U BESKRAJNOJ RADOSTI SLAVIMO SVOG TVORCA I SPASITELJA!


Mi HRISTOVI smo često nestrpljivi i pitamo se zašto BOG dopušta svo ovo zlo koje se dešava po svetu, zašto ne reaguje sad i odmah i konačno završi sa neprijateljima i zlikovcima.


Budimo strpljivi sa BOGOM I PRAVDOM NJEGOVOM JER ON ZNA NAJBOLJE ŠTA JE URADIOI, bolje nego što ćemo mi to ikada shvatiti. Jer biću iskren evo ja prvi a i vi se zapitajte: Ako se čoveku sudi po njegovim delima i po pravdi, mene bi BOG prvog trebao da kazni i to još po odavno, ALI NJEGOVA NESHVATLJIVO VELIKA MILOST I naša mogućnost pokajanja od nedela - greha, nas pale i posrnule ljude STRPLJIVO UVODE U ŽIVOT VEČNI!


Ne dozvoli da te nestrpljenje uvede u sumnju a sumnja u maloverje i duhovni pad. I mnogo veći su pali od nas, neki su čak bili i Andjeli, ali su posumnjali i strpljenja nisu više imali.


Ako ljubavi imaš strpljenje je tu i čeka da se veliko delo ljubavi dogodi, jer dela ljubavi nikada ne umiru! Volimo se ljudi i budimo strpljivi!


I dok Branko Kockica u trenucima predaha i odmora vesla rekama koje se ulivaju u Beograd, setim se Apostola naših koji su isto tako u svojim ribarskim čamcima plovili po jezeru Galilejskom i lovili ribu, tužni i zabrinuti zbog teške i sumorne svakodnevnice... A onda jednoga dana došao je ISUS, DOŠLA JE LJUBAV, DOŠLO JE STRPLJENJE I SVETLO JE POBEDILO TAMU!


ČITAJMO NOVI ZAVET...



3 коментара:

  1. gledao sam kockicu . kao mali ja sam 1969 god . danas imam 40.god. kako vreme brzo , prolazi .

    ОдговориИзбриши
  2. super članak, fala na postu!

    pusa iz zg (hr), od jedne tatatatirke koja je nekad gledala branka kockicu

    ОдговориИзбриши
  3. nema sta ja mislim da je to to!

    ОдговориИзбриши