недеља, 14. јун 2009.

OSTROV


Dajte još jednu priliku ruskom filmu


"Ostrov" (Ostrvo)
Pavel Lungin

2006

film


Priredio:Srđan Plavšić


Možda ste u svom životu videli dovoljno specijalnih efekata. Možda sada imate snage da pogledate film koji ima ono još nešto - nešto dublje... bez specijalnih efekata, preterane šminke, eksplozija, bez jurnjave automobilima, brodovima, čamcima, avionima, kamionima, motorima, konjima, peške... bez više stotina mrtvih i ranjenih, bez glorifikacije destrukcije...
O radnji samog filma neću reći ništa. Samo - pogledajte ga.
...ali evo nekoliko pasusa koji se bave ovim naslovom:

* "Ostrvo" je počeo svoje putovanje klasifikovano kao "film koji nije za svakog". Zatim je ostvario značajne rezultate na festivalima. Osvojio je pet Nika nagrada (ruski oskar), i zatvorio je Sandens festival. Na moskovskom Int'l festivalu je osvojio nagradu žirija, nagradu publike, i nagradu za najbolju glavnu ulogu.

* "Ostrvo", koje se još uvek prikazuje u nekim bioskopima u Rusiji, prvi put je prikazano na televiziji 7. januara na pravoslavni Božić. Prema Galupu, gledanije od ovog filma je bilo samo novogodišnje obraćanje predsednika Putina ruskom narodu. Više od 40 procenata rusa je videlo delo za koje se nekoć smatralo da će doživeti sudbinu malog filma.

*"Materijalizam ne daje odgovore na naša pitanja" kaže režiser. "Ljudi se osećaju duhovno izgubljeni... Imamo to osećanje krivice i greha i u isto vreme ideju da se možemo izbaviti."

* Posle premijere u Moskvi, sveštenici su počeli da blagoslove film, često stojeći u molitvi ispred bioskopa...
http://www.ostrov-film.ru/

Taksi Bluz vozi na Ostrvo


Interviju sa Petrom Mamonovim glumcem iz filma "Ostrov"


Režiser Pavel Lungin pozvao je na snimanje Petra Mamonova, glumca, nekadašnjeg vođu poznate rok-grupe „Zvuci Mu“. Pre mnogo godina muzičar je igrao u Lunginovom debitantskom filmu „Taksi – bluz“. Petar Mamonov je rođeni Moskovljanin, čovek-zagonetka, živi više od deset godina kao pustinjak u selu Revjakino. Dolazi u grad vrlo retko, kada ga savlada iskušenje da odigra još jednu monodramu u Pozorištu „Stanislavski“. Retko daje intervjue.

- Da li ste dugo razmišljali pre nego što ste pristali da radite na ovom projektu?

- Da, vrlo dugo. Kod mene je sve vrlo jednostavno. Vera mi je došla kasno, sa 45 godina, a pre toga sam se potucao, opijao se, radio svašta, što je još gore, vrlo talentovano – što vas, znate, baca čas ovamo, čas onamo.


A onda odjednom, kao da me je nešto udarilo maljem. Vera je uvek dar Božiji, nije to napregneš se i -poveruješ, toga nema. Sve je počelo potajno. Već je jedanaest godina kako sam u tome. Dobio sam ponudu: Pavel Semjonovič mi je telefonirao i kaže: „Peća, bez tebe neću da snimam ovaj film, samo si mi ti potreban“. A ja mu kažem „Paša, ne, ne, ne... ja to, kakvog to, svetoga starca?“ A posle mislim: o čemu ja to svojim pomračenim umom odlučujem? Ja imam duhovnog oca, našeg seoskog sveštenika, odem do njega i kažem: „Tako i tako, nude mi svetoga starca, a ja... vi znate moj život“. Ja se ispovedam, sve. Grešan sam čovek. A on kaže: „I ne pomišljajte. To je vaš posao. Napred!“


- Neki kažu da je ta priča, možda, unekoliko autobiografska.

- Tako uvek govore, kada uloga polazi za rukom. Kažu da je glumac odigrao samog sebe. Šta to znači? Probajte da odigrate sebe! Jednostavno, kako se danas kaže, ja sam u temi. Verujem u Gospoda, nastojim da promenim svoj život, padam, spotičem se, opet ustajem, opet padam, hiljadu puta na dan. Ali za mene nema drugog puta, ja sam odrastao čovek i imam 55 godina.


Ja više nemam šansi, sve je gotovo, ja u to potpuno verujem. Zar mi je teško da kažem: „Ne, sve su to besmislice, izmišljotine, bajke, Boga nema, hajde sada da živim kao i pre?“ Naravno, ne, kada znam iskustveno da Gospod postoji, kako on pomaže, već sam na sebi iskusio Božiju pomoć, njegovu blagodatnu snagu i ostalo.

- A možete li sa strane pogledati na svoj rad, na taj film, šta je uspešno, a šta nije?

- Mogu, mogu, zato ja i jesam umetnik. Znate, vrlo dobro, taj isti Antonije Suroški o tome piše, da kada umetnik – verujući čovek – počne da peva pesme ili da slika o Bogu, to je po pravilu falsifikat. Neka radi kako hoće, po svojoj intuiciji, njegova vera i Bog u njemu uvek će nekako, na neki način postojati.


To je vrlo razumna stvar, za mene vrlo važna, i naišao sam na to u pravo vreme, kada sam o tome razmišljao, došao sam do ovoga: nije li čitava ova stvar grešna? To je tako... Gledajući na to sa strane, reći ću, meni se uvek jako sviđa, ja smatram znakom majstorstva bojažljivost i neku nesigurnost umetnika, bio to režiser, glumac, slikar, pevač. Evo ovo su mi pričali o Visockom, da je on, kad je već bio majstor svog posla, na snimanje svaki put dolazio kao da dolazi prvi put, bojažljivo. To je znak snage. U tom filmu, šta ja jako volim, toga je bilo i u radu na njemu i na kraju se to ispoljilo. To je vrlo bojažljiv film. Kako ste vi to već primetili, tamo nema nikakve bezočne sigurnosti, i to je tako. Kako znate, postoji jedna budalaština, da je pravoslavlje sve, a svi ostali će stradati, stradaće katolici, svi će stradati. To je besmislica! Otkuda to? Ti veruješ – vrlo dobro. Znači za tebe Bog postoji i tačka, dobro, i ne petljaj dalje. I eto, ta plašljivost se u ovom filmu vidi.


I pre svega me je obradovao režiser, jer ja njega znam odavno, radili smo na „Taksi – bluzu“, i posle toga je on napravio mnogo filmova, da kažemo otvoreno, svakavih (Vi razumete o čemu govorim), zbog toga sam sa velikom rezrevom prihvatio taj posao. Počeo sam od toga da sam postavljao nekakve svoje uslove. Gordost, naši grehovi – misliš da ti sve razumeš, a on ne. Jedno od đavolovih imena jeste Onaj koji razdvaja, jer kada su ljudi podeljeni po bilo kojoj osnovi, jedan čvrsto veruje da je on u pravu, a drugi veruje da je on u pravu i oni su podeljeni. Nisu obojica u pravu. Dakle, u ovom filmu, u ovom radu, nema te podele. Postoji izvesna bojažljivost i nedoumica oko toga šta smo mi to uradili, šta je to ispalo.


Nema nikakve tvrdoglavosti, a gledalac ima mesto kuda će ići. Shvatate li o čemu govorim? Za umetnika je to vrlo važna stvar da iskaže svoj stav, ali da nešto ne iskaže do kraja, da ostavi mesto slušaocu, čitaocu, gledaocu da se on pokrene. Ako sam sve rekao kao svi ti pametnjakovići, sve sam ih bacio u bunker – Bergmana, Tarkovskog, Godara, sve na tavan, zato što mi oni tvrdoglavo nameću svoje mišljenje. Šta će mi oni?! Umetnost, to su samo pitanja.

- Kažite, a eto takav film, da li je on sada pravovremen ili je on u tom ciničnom svetu, u tom svetu laži?

- Ja smatram da je on pravovremen. Jer svet uopšte nije takav kakav vi govorite. Ja ću vam dati jako dobar primer. U trolejbus ulazi pijana prostačina i izgleda da se ne može putovati. A ostalih četrdeset ljudi sede mirno i putuju. Takav je danas i naš svet. Izgleda da je nemoguće živeti, a ljudi ustaju u sedam sati idu da rade i hrane decu, sve to spokojno, mirno rade i oni se ne vide, mi ih ne vidimo. Zbog toga ti ljudi teško i naporno žive. Zbog toga sam od njih došao do vas.
Hoću da im dam podršku, potporicu, malu štaku, već ne znam kako da kažem. Ja sam njihov deputat, te devojke, koja u trojebusu kontroliše i na minus trideset čitavoga dana: „Vašu kartu? Vašu karticu?...“ za pet hiljada rubalja. Ja sam jedan od njih.

- Moje pitanje je ovako. Kada mislim o vašem junaku, onda mi izgleda da za čoveka koji je sagrešio na taj način kao vaš junak, verovatnoća da će pokušati da iskupi svoj greh vrlo je mala. To jest, život je udešen tako da će on najverovatnije skliznuti još niže, da čovek koji živi sa osećanjem takvog greha, ili uopšte o tome ne misli, on je skliznuo, zatim krade, ubija i tako dalje.

- Odgovoriću vam citatom da ne budem toliko ohol. Jefrem Sirin, 4. Vek: „Crkva je gomila grešnika koji se kaju“. Eto šta je crkva. Svi naši grehovi u moru Božijeg milosrđa su kao šaka peska. Zbog toga Gospod sve prihvata i sve prašta – i ubici, i najstrašnijem od njih, samo ako se naše srce okrene ne za 20 stepeni, već za svih 180. To se u životu dešava svuda i na svakom mestu. I sa mnom, koji sedim pred vama, to se dogodilo. Zbog toga sa takvom sigurnošću govorim o tome. Ja sam napravio jako mnogo svakojakih stvari, i moje srce se okrenulo Hristu za 180 stepeni i Gospod mi je sve oprostio i obasjao ljubavlju. I ja, razoružan, zadivljen, stojim.



Intervju objavljen na „Radio Sloboda“ u emisiji „Formula kino“
26. 6. 2006. g.

5 коментара:

  1. Анониман10. март 2010. 01:34

    Mi Katolici smo uživali u ovom filmu! Jedan je Krist, jedan je Duh Sveti. Ne postoji podjela među onima koji imaju istog Duha.Mnogi katolici svaki dan mole molitvu srca. Crkva je jedna: Katoličarska, Saborna.Ko ljubi neprijatelje, kako da ne ljubi sopstvenu braću-istočnjake ili zapadnjake. Mir Kristov s vama ljubljen braćo!!!
    Antun Nižetić, Istra

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tako je, ta istina je vrlo jednostavna. Neka te Bog čuva, Antune! Pozdrav iz Beograda!

      Избриши
  2. pozdrav iz splita braći u kristu grešnicima koji se kaju u utrobi majke crkve

    ОдговориИзбриши
  3. Naravno, jedno je Pravoslavlje!!! Sve ostalo je drugacije.... Razlika kao izmedju neba i zemlje! Jedan od omiljenih filmova, vrh, vrhhhhh

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман02. јул 2012. 14:31

    Не замерите (католици) али православље је ипак право.
    Папа, Ватикан и све што иде уз то.
    Чисто идолопоклонство.
    То у православљу нема.
    У име Оца и Сина и Светога Духа Амин.
    Свако добро од Господа Вам желим.
    Шумадинац.

    ОдговориИзбриши