субота, 06. јун 2009.

Jedna životna priča - RADITI ili BITI



Piše: Srđan Plavšić

RADITI ili BITI ili kako sam slomio pršljen i (p)ostao srećan


Bilo je leto 2007. godine, lepa godina za mene po mnogo čemu. Jednog sunčanog dana u junu oženio sam se. Koju nedelju kasnije otputovali smo u Egipat na bračno putovanje. Jednom rečju idila - prelep hotel, peščana plaža, piramide, fin narod...e tu kod naroda me je čekalo najveće iznenađenje. Na stranu hotelskog osoblja koje je plaćeno da bude ljubazno sa Vama pri svakom kontaktu šokiralo me je koliko običan narod ima prijatan i otvoren pristup. Pri poseti Kairu začudio sam se u kolikoj bedi većina njih živi i opet su srećni i nasmejani. Jedan od vodiča pokušao je da mi objasni kako on zna kako oni nama izgledaju (jadno i bedno), ali da oni žive ovaj život svesni toga da materijalno ne znači mnogo, da ne donosi pravu sreću, te se u skladu sa tim trude da se obogate duhovno, a ne materijlno. Tada sam prvi put stavio prst na čelo i zamislio se.


Po povratku u Beograd sačekao me je moj svakodnevni život - moj stalan posao u školi i moj honorarni posao, valjda su danas dva posla sasvim normalna pojava. Poslednje 2 godine radio sam kao dizajner za jednu od poznatijih farmaceutskih kuća. Posao nije bio specijalno težak, oni su bili uredni platiše i sve je na išlo kao podmazano, barem donekle.


U toku rada sa njima desile su se tri zanimljive situacije:


a) Moj najbolji prijatelj je u to vreme bolovao od depresije, i koristio je određene medikamente koji su imali dosta negativnih dejstava. Desilo se da odprilike u isto vreme ja radim reklamu za antidepresiv gde su sve negativne nuspojave svedene na minimum. Sa najboljom namerom onako ljudski pitam direktora ogranka za Srbiju šta misli o tom leku, da li bi ga mogao zaista nekome preporučiti ako je sve tako kao što piše u šarenim brošurama. "Ni za živu glavu" - je bio odgovor koji sam dobio. Hm... zanimljivo.


b) U neobaveznom razgovoru pitam da li je istina da više niko ne radi na vakcini protiv SIDE. Odgovor je potvrdan - ne radi niko pošto je zarada na vakcinama planetarno kontrolisana od strane ujedinjenih nacija - i vrlo je niska. Radi se na tome, i to uspešno, da se oboleli od SIDE što duže održi u životu, da bude funcionalan, ali ne i da se izleči. Zarada na lekovima nije kontrolisana i daleko je veća. Tu sam se već ozbiljno zapitao da li treba da radim za firmu koja je deo te filozofije, i tako i sam postanem deo iste...


c) Za neki treći lek crtao sam grafikone. Nije mi bilo jasno o čemu se radi pa sam tražio dodatna objašnjenja. Objašnjenje glasi: "Uzete su dve grupe pacijenata obolelih od iste bolesti. Prvoj je dat lek, a drugima je rečeno da im je dat lek, a u stvari im je dato ništa. U prvoj grupi je ozdravilo 78% pacijenata, a u drugoj 63%. Placebo...". I za sve ostale lekove grafikoni su izgledali slično. Dodatna razlika između ove dve grupe pacijenata je u tome što grupa kojoj nije dato ništa nije imala negativne nuspojave. Objašnjeno mi je da se iz tih grafikona lepo vidi kako su moćni i efikasni novi lekovi :) ...Vera tvoja spasi te... Tu me je već glava zabolela.


Posle ovog trećeg događaja rešim definitivno da više ne radim za njih. Tražim savet kolege i on mi kaže da nisam normalan - jer ako neću ja, radiće neko drugi, tako da je svejedno. Da, ali meni nije svejedno - taj drugi nisam ja. Ipak, na kraju ga poslušam i nastavim da radim za njih. Ipak bili su vrlo korektni, kulturni, ljubazni...u današnje vreme takvi klijenti se ne ostavljaju tek tako, tako su mi makar rekli.


Vreme polazi a nezadovoljstvo u meni raste. Sve hoću da ih napustim, ali ne sad, čekaj treba mi još novca da kupim ovo, čekaj još ono...

Jedan dan se hvatam za kvaku i na pamet mi niotkuda pada misao "...a kako bi bilo kad bi se ja malo unaokolo vozio u invalidskim kolicima...". Čudim se - ne znam odakle mi to...

Dva dana kasnije predivan sunčan dan, uživam u dvorištu sa ženom, razigranim psom i mačkom. Skačem i trčim okolo sa psom a onda u jednom trenutku pri okretu u stranu osetim jak bol i padam na kolena.

Čučim u travi i shvatam da noge ne osećam. Ne razumem šta se događa, pas i dalje skače oko mene, ni njemu baš nije jasno.


Pogledam u ženu, ona me gleda, misli da glumim. Trenutak kasnije shvata da nije šala dolazi do mene i pokušava da me podigne. Nekako uspevam uz njenu pomoć da uđem u kuću, presamićen vučem noge i idem natraške.

Odvlači me do kreveta. Ležim. Minut kasnije pokušavam da ustanem - ništa - noge potpuno otkazale i javlja se strašan bol u predelu krsta. Kažem mojoj dragoj ženici uz osmeh "E vala sam ti i traj'o..." - ona beži u drugu sobu. Tražim da mi donese telefon. Ona ga donosi i dok mi ga dodaje spušta koleno na krevet - urlam od bola...


Zovem kolegu koji mi je savetovao da i dalje radim za farmaceute i obaveštavam ga da ako želi može on da radi za njih jar ja to više neću. Zatim zovem farmaceute i kažem im da više ne radim za njih. Oni se bune, ali ja ne odustajem. Spuštam slušalicu i smejem se naglas. Leđa me bole, ali meni je dobro kao što skoro nije bilo... Kikoćem se...Žena već počinje da sumnja da sam skroz odlepio.


Tu počnem naglas da razmišljam kako nisu oni Egipćani uopšte tako ludi, šta meni sada vredi sve što sam jurio, sada kada sam pao...šta ću sa svim tim?


U praktičnu pomoć ovog sretno nesretnog događaja dolazi moj brat, slučajno baš kiropraktičar, a za njim i čovek od koga je učio kiropraktiku. Dolaze po pozivu moje žene u nameri da me dignu na noge da mogu makar u wc da odem kao čovek, ako je već sve ostalo isključeno. Tu noć razvlače me i nameštaju nekoliko sati. Kukam i molim za milost. Žena ne može da gleda. Kažem joj "...i u dobru i u zlu..." smejem se, a ona misli da sam poludeo. Meni super, mislim se koliko god čudno izgledalo ovo svakako mora biti promena na bolje.


Ležim dva dana nepokretan, sam. Posle toga ustajem poput starca i odvlačim se do kupatila brzinom od pola koraka u minuti. U narednih 10 dana namešta me još 2-3 kiropraktičara. Konačno odlazim u dom zdravlja.


Po hitnom postupku mi snimaju leđa - puko treći pršljen lumbalno na pola. Pitaju ko me doveo. Kažem sam sam došao gradskim prevozom. Ne veruju. Šalju me na fizikalnu terapiju mada je i njima jasno da mi ne može mnogo više pomoći, kažu i ovo je pravo čudo što stojim.


Kasnije čujem priču od drugarice sa istom povredom. Vozila je hitna pomoć, primala blokatore, 4 meseca ležala i još 4 učila da hoda. Ja posle mesec dana krećem nazad na posao u školu.


Par nedelja kasnije jedan kiropraktičar me pita "Jel ti znaš kolika je ta kost?" - Znam kolika je i jasno mi je da se ne lomi tek tako. On mi kaže "Da si doživeo saobraćajnu nesreću pa ajde... ovako mogu samo da pomislim da si se ti prvo slomio duhom, kao čovek, da si posumnjao u sebe i sve što radiš u životu, da si posumnjao u same svoje osnove, a onda se to preslikalo na telo...". Smejem se i ništa mu konkretno ne odgovaram, eto slučajno i on je bio na odmoru u Egiptu, razume gde sam se zbunio, stao, a onda na kraju i pao.


Ubrzo posle povrede menjam način života - umesto da tražim uvek još posla sad odbijam poslove. Učim da živim sa manje para. Srećniji sam. Brzo se oporavljam do neke granice. Normalno hodam, trčim, radim. Ali kao podsetnik na sve što se zbilo: dok ovo kucam - klečim, kad jedem - klečim, dok radim - stojim...Na početku svi su me gledali kao ludaka - tako je bilo kada sam prestao da jedem meso, pa da pijem alkohol...sad su se valjda navikli, ja svakako jesam.


Prošle su dve godine i ja još uvek ne mogu da sedim duže od nekoliko minuta. Ne žalim se - bolji i zadovoljniji sam nego pre, više šetam, uživam u prirodi.


Prošle jeseni dobio sam ćerku, vrlo aktivnu malu devojčicu koja voli da se nosi po rukama, na ramenima, sad će još malo i da prohoda. Veoma sam zadovoljan što sam ja taj koji može da je nosi, pridrži za ruku, jedva čekam da učimo da vozimo bicikl. Srećan sam čovek, svaki dan trudim se da naučim nešto novo, da se promenim.


Kiropraktičari mi kažu da sam se ekstra brzo oporavio. Meni se čini da se još uvek oporavljam, svaki dan pomalo, čisto da se ne zaboravim i opustim. U svakom slučaju ne prihvatam više poslove duvanske, farmaceutske i sličnih industrija - ko zna gde bi me to odvelo, a i ima ko će to da radi :) Ja ću radije sa ćerkom u šetnju!


1 коментар:

  1. Sve je to lepo, ima smisla i logike, ali...mi živimo u materijalnom svetu, a od vazduha krče creva, jeste banalno i bezduhovno, ali istinito...kad bi neki samo za golu egzistenciju imali, ničije nazovi bogatstvo im nebi smetalo. ovako, jedni neznaju šta će od besniluka, a neki od gole gladi!Smiluj se Gospode i na jedne i druge. Amin.

    ОдговориИзбриши