петак, 27. фебруар 2009.

O ROĐENJU HRISTOVOM

SLAVA ISUSU HRISTU!

Sveti Jovan Zlatousti, naš mili brat, spremio nam je propoved o ROĐENJU HRISTOVOM.


Piše: Sveti Sluga ISUSA HRISTA I OCA NEBESKOG

Jovan Zlatousti

Što su praoci još davno sa bolom očekivali, što su proroci predskazivali a pravednici želeli da vide, to se na današnji dan zbilo i stvarno ispunilo. “I Bog se na zemlji javi i s ljudima poživje” (Var. 3, 38).

Radujmo se, dakle, ljubljeni, veselimo se! Ako je Jovan u utrobi maternjoj zaigrao, kad je Marija k Jelisaveti došla, onda mi, koji ne Mariju, no samog našeg Spasitelja rođenog gledamo, treba i da zaigramo i da se zaradujemo a isto tako i da se zadivimo onoj velikoj Božijoj naredbi koja svaki um prevazilazi. Razmisli samo kakav bi to prizor bio kad bi sunce s neba sišlo, i kad bi po zemlji išlo i kad bi zracima svojim sa zemlje sve obasjalo. A kad bi takav događaj užasnuo sve one koji bi tvarnu svetlost tako gledali, zamisli kako je gledati da Sunce Pravde iz našeg tela zrake ispušta i dušu nam prosvećuje?

Odavno sam želeo videti ovaj dan, i ne samo videti nego sam želeo da to bude sa mnoštvom naroda baš kao što danas vidimo. Želja se moja ispunila i ostvarila delom.

Pa iako je tek jedva deset godina prošlo od kako nam je ovaj praznik poznat i stvaran postao on sada revnošću vašom tako cveta, kao da nam je od samog iskona i od najstarijih vremena predan bio. Zato neće pogrešiti onaj ko ga ne zove novim i starim istovremeno.

Novim zato što nam je nedavno postao poznat, a starim ili pređašnjim, zato što se je s pređašnjima ravnoletan učinio i uzrastao do takve mere da ih je dostigao. I kao što izuzetna i plodonosna stabla odmah, pošto se u zemlju posade, uvis rastu i plodovima izobiluju. Tako je i praznik ovaj isprva samo bio znan onima što na zapadu žive, a do nas je tek sad i tek pre nekoliko godina, prenesen, a tako je brzo uzrastao i veliki plod doneo da su, kao što svi vide, sva crkvena dvorišta prepuna i mnoštvo naroda koji se tu skupio crkva jedva može da primi. Za takvo vaše usrđe dostojnu nagradu od Hrista, u telu na današnji dan rođenog, očekujte i da će vam on za sav taj trud platiti. Jer ljubav i revnost koja se prema ovom danu pokazuje upravo je znak velike ljubavi prema rođenom.

A ako je potrebno da i ja kao saslužitelj vaš tome doprinesem tu ću se svim silama potruditi, ili bolje, ono što mi blagost Božija dozvoli, na vašu korist ću progovoriti. A šta želite danas da čujete, šta drugo osim ono na šta se današnji dan odnosi.

Znam vrlo dobro da se i sada među vama mnogi prepiru i jedni osporavaju a drugi opravdavaju i svuda se velika raspra vodi zbog ovoga dana. Oni što osporavaju tvrde da je ovaj praznik novouveden i tek sad unesen, dok oni što opravdavaju kažu da je on stari i pređašnji samim tim što su proroci od davnina o rođenju Hristovom predskazivali i što je i stanovnicima od Trakije pa do Gadira već odavno ovaj praznik i poznat i priznat.

Dopustite dakle da o tome danas besedimo. Jer kada mi i sumnjajući toliku ljubav prema ovom danu pokazujemo očigledno je da ćemo, pošto ga i bolje upoznamo, i više revnovati i ove pouke će pokrenuti objašnjenje u nama i veći trud zbog njega. Ja imam tri dokaza da je baš ovo vreme ono u kojem se Bog Reč, Gospod naš Isus Hristos rodio.

Od ta tri dokaza prvi je onaj što je praznik ovaj veoma brzo posvuda postao proslavljen i što je do tolike visine uzrastao i procvetao. Pa ću se i ja usuditi da tvrdim ono što je tvrdio Gamamilo o jevanđelskoj propovedi kada je rekao: “jer ako bude od ljudi ova namisao ili ovo djelo, propašće; No ako je od Boga, ne možete ga uništiti, da se kako i bogoborci ne nađete” (D.Ap. 5, 38-39) i primeniću je na svetkovanje ovog dana, jer tvrdo verujem da se svetkovina ova baš zato izgubila nije, nego je svake godine sve veća i znamenitija postajala zato što je Bog Reč od samoga Boga, kao što je i propoved za malo godina svu vaseljenu obuhvatila. Pa ako su je šatorari, ribari, neuki i prosti svuda raznosili, ipak prostota služilaca ništa joj ne smetaše, jer moć onoga što je propovedano, svemu odoljevaše i prepreke uništavaše pokazujući svoje dejstvo.

A ako se oni, što se prepiru, ne zadovoljavaju ovim što je rečeno, možemo i drugi dokaz da iznesemo.

A koji je to dokaz?

Popis naroda o kojem govori jevanđelje. “A u dane one iziđe zapovijest od ćesara Avgusta da se popiše sva vaseljena.

Ovo je bio prvi popis za vrijeme Kirinijeve uprave Sirijom. I iđahu svi da se popišu, svako u svoj grad.

A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova,

Da se zapiše s Marijom, zaručenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onde bijahu, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca, i povi ga, i položi ga u jasle; jer im ne bijaše mjesta u gostionici” (Lk. 2, 1-7). Po ovome je izvesno da se Hristos rodio u vreme prvog popisa naroda. A i vreme popisa mogao bi svako ko bi se potrudio najtačnije iz starih opštenarodnih rimskih arhiva da dobije.

No primetiće te: "Ko smo mi to da činimo, koji tamo niti živimo niti stanujemo?”

A ti poslušaj i poveruj da smo mi svetkovinu ovu primili od onih koji se nalaze u Rimu i o tome najtačnije znaju i da su oni koji žive tamo, po drevnom predanju odavno isti taj dan svetkuju pa su i nas na to uputili. A jevanđelist nije bez povoda vreme ovo precizno odredio nego da bi nam dan otkrio i poznatim učinio i da bi nam naređenje Božije predočio. Jer zapovest o popisu nije Avgust proizvoljno nametnuo narodu, nego mu je Bog srce pokrenuo da nevoljom dolasku Jedinorodnog posluži.

A kako to koristi – reći ćeš – ovom naređenju? Ne malu i običnu korist to pruža, ljubljeni, no vrlo veliku i jednu od nužnih i potrebnih.

Pa kakva je ona?

Galileja je predeo palestinski, a Nazaret grad galilejski; isto tako, njen deo je i Judeja ali tako nazvana od njenih žitelja, dok je Vitlejem grad judejski. O Hristu su svi proroci predskazali da će ne iz Nazareta, no iz Vitlejema doći i da će se tamo roditi. Jer je tako i prorok napisao: “I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čem nisi najmanji među kneževima Judinim; jer će iz tebe izaći Vođa koji će napasati narod moj Izrailja” (Mat. 2, 6). Na isti su način u ono vreme Judeji od Iroda upitani “gde će se Hristos roditi” odgovorili; a i Hristos je Natanailu, kad je ovaj na Filipovo kazivanje: “nađosmo Isusa iz Nazareta” odgovorio: “iz Nazareta može li biti što dobro?”, rekao: “Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva” (Jn. 1, 45-47).

A zašto ga je tako pohvalio?

Zato što nije poverovao Filipu, jer je dobro znao da je Hristos ne u Nazaretu, niti u Galileji, no u Judeji i Vitlejemu da se rodi kao što se i dogodilo.

Pa zato što je kao iskusan poznavalac zakona znao da Hristos neće iz Nazareta doći, a o tome Filip nije znao, onako je kako je u navedenom proroštvu rečeno i odgovorio, a zato mu je Hristos i rekao: “Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva”. Zbog toga su i neki Judeji Nikodimu govorili: “Ispitaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi” (Jn. 7, 52), i na drugom mestu: “Zar ne reče Pismo da će Hristos doći od sjemena Davidova i iz sela Vitlejema gdje bješe David?” (Jn. 7, 42), a zato što su svi znali da će Hristos doista otud, a ne iz Galileje doći.

Josif i Marija dakle, iako behu Vitlejemski starosedeoci opet se rešiše, pošto Vitlejem behu napustili, da u Nazaretu žive i da se tu nastane, kao što se to često događa, da mnogi napuštaju one gradove u kojima su se rodili i da u onima u kojima im nije poreklo život svoj provode. Pošto se Hristos trebao u Vitlejemu roditi, to je i naređenje dato koje ih je i bez volje tom gradu, po Božijoj naredbi, odvelo. Jer ukaz koji je nalagao da se svako u svojoj postojbini upiše, prinudio je i njih da iz Nazareta u Vitlejem radi popisa dođu. A to otkrivajući i Jevanđelist je rekao: “A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova, Da se zapiše s Marijom, zaručenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onde bijahu, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca” (Lk. 2, 4-7).

Vidiš li ljubljeni, kako promisao Božiji dela svoja i kroz verne i kroz neverne rukovodi tako da i oni, što su od blagočasti otuđeni, poznaju silu i moć Božiju. I zvezda privođaše mudrace s istoka, a ukaz Mariju prinuđavaše da dođe u postojbinu o kojoj su proroci predskazali.

Odakle znamo da je Djeva Marija od roda Davidova proizašla pošto je ona iz Vitlejema, izvesno je da je i iz doma i plemena Davidova potekla a to je i jevanđelist potvrdio kada je rekao: “A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova”. Ali pošto je rodbina Josifova nabrojana, a Marijine praroditelje niko nije na isti način nabrojao, zato, da ne bi sumnjao i rekao kako da znamo da je i ona iz doma Davidova, poslušaj: “A u šesti mjesec poslan bi od Boga anđeo Gavrilo u grad galilejski po imenu Nazaret, Djevojci zaručenoj za muža, po imenu Josif, iz doma Davidova” (Luk. 1, 26-27).

Ovo “iz doma Davidova” treba razumeti da je o devojci rečeno, kao što je ovde dosta jasno i izloženo. A zato je i zapovest i nalog ovaj izdat zbog kojeg smo morali i ići u Vitlejem. I čim su oni u grad stupili onog časa se i Isus rodi i položen je u jasle jer sva slobodna mesta behu zauzeta od onih koji su se sa svih strana stekli, te je velika gužva nastala. I zbog toga su se mudraci Isusu baš tu i poklonili.

No da bi vam još jasniji i tačniji dokaz dao molim vas da se sad obodrite, jer vam dugu pripovest trebam izneti i stare zakone pročitati, kako bi vam u potpunosti moju besedu jasnom učinio.

Stari je zakon kod Jevreja bio; ali da počnem moju besedu od događaja koji su se još i ranije dogodili. . . Kada je Bog izbavio jevrejski narod od uznemiravanja i mučenja, a kada je video da oni još ostatke zločasti u sebi imaju i traže ono što je čulno, jer se velikim i krasnim hramovima divljahu, a onda im zapovedi da hram podignu koji bi ne samo bogatstvom materijala i iskustvom veštine, nego je svojim izgledom sve postojeće hramove na zemlji prevazišao.

I kao što čedoljubivi otac, kad sina svoga koji se dugo sa razvratnim besprimernim i raskalašnim ljudima družio, primi gledajući na pokajanje njegovo, sa opreznošću i poštovanjem još ga u veće izobilje uvodi da ne bi zbog oskudevanja pređašnja uživanja pominjao ili poželeo, tako je i Bog, kada je primetio da Judeji čulne stvari žele, postupio, pa ih je i u tome preuzvišeno uzvisio, tako da misirskih stvari nikad poželeli ne bi, jer im beše zapovedio da hram u skladu sa ovim svetom tj. čulnog i mislenog nazidaju. Pa kao što nebo i zemlja, svako za se, svoj položaj imaju, dok se u sredini između njih namesto pregrade ovaj svet nalazi, tako je i Bog zapovedio da se hram podigne. I kada ga je na dva dela podelio i na sredini zavesu postavio, dopustio je da s ovu stranu zavese svi ulaze, a sa one druge strane da je ulazak i pogled svima zabranjen, osim jednom prvosvešteniku.

A da i ovo nije moja izmišljotina i da je hram o kome govorimo zaista u skladu sa ovim svetom ustrojen, čuj šta Pavle govori o uzlasku Hristovom na nebo: “Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je predobrazac istinski” (Jev. 9, 24), a ovim hoće da kaže da je ono što je rukotvoreno tj. ovdašnje, samo prilika onog što je prava svetinja. A da je zavesa delila svetinju nad svetinjama od spoljašnjih svetinja onako isto kao što ovo nebo, ono što je nad njim, od onoga što je pod njim i onoga što se nalazi kod nas, deli, poslušaj kako je Pavle to razjasnio i kako je nebo zavesom nazvao. Savetujući “Da bi smo u dvjema nepokolebivim stvarima, u kojima je nemoguće da Bog prevari, imali moćnu utjehu mi koji smo pribjegli da se držimo nade koja je pred nama; Nju imamo kao kotvu duše, čvrstu i pouzdanu, koja ulazi unutar iza zavjese, Gdje kao preteča za nas uđe Isus” (Jev. 6, 18-19), tj. iznad neba.

Vidiš li kako je nebo zavesom nazvao?

Van zavese nalazio se svećnjak i trpeza i mjedeni žrtvenik na koji se žrtve paljenice polagahu, a unutra beše kovčeg zlatom okovan, u koji su ploče zaveta pohranjene, zlatan sud i Aronova prolistala palica kao i zlatni žrtvenik ali ne za žrtve i spaljivanje no zbog jednog kađenja u godini. U spoljni deo beše slobodno svima ulaziti, u unutrašnji pak, samo jednom prvosvešteniku. A to ću vam Pavlovim rečima dokazati, koji o tome ovako govori: “Imala je, doduše, i prva skinija pravila za bogosluženje, a i Svetinju zemaljsku”. (Pod ovim: “svetinja zemaljska podrazumeva on spoljašnju skiniju – šator pošto je bilo dozvoljeno svim ljudima da tamo ulaze). “Jer beše uređen prvi dio skinije, u njemu svijetnjak i trpeza i postavljeni hljebovi, i to se zove Svetinja. A iza druge zavjese dio skinije, nazvan Svetinja nad svetinjama, Koja imaše zlatnu kadionicu, i kovčeg obložen svuda zlatom, u kome bješe zlatni sasud sa manom, i procvjetali štap Aronov, i ploče zavjeta, A nad njim heruvimi slave, koji osjenjavahu očistilište; o čemu sada ne treba govoriti podrobno. A pošto ovo bijaše tako uređeno, ulažahu sveštenici svagda u prvi dio skinije da vrše službu Božiju; A u drugi jednom u godini sâm prvosveštenik, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za narodne grijehe iz neznanja” (Jevr. 9, 2-7).

Vidiš li da samo jedan prvosveštenik ulazi i to jednom u toku cele godine?

No reći će ko: Pa u kakvoj je vezi današnji dan sa tim što govoriš? Pričekajte malo, nemojte se buniti. Od samog dna kopamo bunar i trudimo se da na površinu dođemo, kako bi vam sve zamislivo bilo. Ili bolje, da vam se ne bi i dalje i onako nejasna beseda moja nerazumljivom činila, i da ne bi sa nastavkom priče teška postala; kazaću vam zašto sam sve ovo govorio.

Pa zašto, odgovori?

Marija je tek onda počela začinjati kad je Jelisaveta sa Jovanom već šest meseci bila trudna. Ako pronađemo dakle, koji je taj šesti mesec bio, naći ćemo i to u kom je mesecu Marija začela.

A kad se o vremenu začeća uverimo, saznaćemo i vreme rođenja Hristovog, brojeći devet meseci od samog začeća.

A kako možemo saznati koji je to šesti mesec bio od kad je Jelisaveta zatrudnela?

Tako, odgovaram ja, ako pronađemo u kom je mesecu začela.

A kako ćemo to saznati?

Ako pronađemo u koje je vreme njenom mužu Zahariji to začeće nagovešteno.

Ali baš ovo, odakle ćemo saznati?

Iz Svetog Pisma, i to po tome što Sveto Jevanđelje govori da je anđeo onda kad je Zaharije u “svetinju nad svetinjama” stupio, blagovestio i o rođenju Jovanavom govorio.

Ako se dakle Svetim Pismom jasno dokaže da je prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio i to jednom, da je jedan i kada i u kom mesecu ulazio, onda će nam i vreme, u kom se to dogodilo, biti poznato.

Da je jednom u toku godine prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio, to znamo od Pavla, ali to isto i Mojsije potvrđuje kad govori: “I kaza Gospod Mojsiju: reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u svetinju za zavjes pred zaklopac koji je na kovčegu, da ne pogine”. I dalje: “A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i svrši očišćenje za se i za dom svoj i za sav zbor Izrailjski. A neka izađe k oltaru koji je pred Gospodom” (3. Moj. 2-17).

Dakle, da nije uvek u svetinju nad svetinjama ulazio, i da dok je on ulazio unutra niko nije smeo za njim ići no spolja iza zavese stajati, to sad dobro znamo. No dobro to upamtite. Sada nam ostaje da dokažemo u kom je vremenu ulazio i da je smeo to činiti jedanput u godini i to samo on.

A kako ćemo to pronaći?

Opet pomoću Svetog Pisma jer tamo stoji napisano: “Deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama. Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. To neka vam je počivanje subotno, i mučite duše svoje po uredbi vječnoj. A sveštenik koji bude pomazan i koji bude osvećen da vrši službu svešteničku namjesto oca svojega, on neka očišća obukavši se u haljine lanene, haljine svete. I neka očisti svetinju svetu i šator od sastanka; i oltar neka očisti; i sveštenike i sav narod sabrani neka očisti. I ovo neka vam je vječna uredba da očišćate sinove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I učini Mojsije kako mu zapovjedi Gospod” (3. Moj. 16, 29-34).

Sve ovo što sam naveo odnosi se na jevrejski praznik koji se zove senica, jer tada je jedanput u godini prvosveštenik ulazio, što je i Mojsije potvrdio rekavši: “Da se očišćate jedanput u godini”.

Ako je dakle, samo u vreme praznika senice jedan prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio, može se reći da se onda i anđeo Zahariji javio, kad je Zaharija bio na mestu koje se zove svetinja nad svetinjama, jer sem tada tamo nije ulazio niko pa ni prvosveštenik. A treba poslušati i reči iz Svetog Pisma: “U vrijeme Iroda, cara judejskoga, bijaše neki sveštenik od reda Avijina, po imenu Zaharija, i žena njegova od kćeri Aronovih, po imenu Jelisaveta. I dogodi se, kad on služaše po svome redu pred Bogom, da po običaju sveštenstva pade mu u deo da uđe u hram Gospodnji i kadi. I sve mnoštvo maroda moljaše se napolju za vrijeme kađenja”. (Seti se, molim te, ovde onog navoda: “A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe (prvosveštenik) da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe”).

“A njemu se javi anđeo Gospodnji stavši sa desne strane kadionog šrtvenika” (Lk. 1, 5-11) Eto. Ne govori oltara žrtvenog, no oltara kadionog jer spoljašnji oltar beše za žrtvovanje i paljenica postavljen, a unutrašnji zbog kađenja. I zato dakle što se anđeo samo njemu javio i što se potvrđuje da su ga ljudi napolje čekali, izvesno je da je on u svetinju nad svetinjama ušao. “I zbuni se Zaharija (nastavlja se ) vidjevši ga i spopade ga strah. A anđeo mu reče: Ne boj se, Zaharija, jer je uslišena molitva tvoja; i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i

nadjenućeš mu ime Jovan. I biće ti radost i veselje, i mnogi će se obradovati rođenju njegovu. Jer će biti velik pred Gospodom, i neće piti vina i sikera; i ispuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje; I mnoge će sinove Izrailjeve obratiti Gospodu Bogu njihovome; I on će naprijed ići pred njim u duhu i sili Ilijinoj da obrati srca otaca ka djeci, i nepokorne ka mudrosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod spreman.


I reče Zaharija anđelu: Po čemu ću ja to poznati? Jer ja sam star i žena je moja u godinama. I odgovarajući anđeo reče mu: Ja sam Gavrilo koji stojim pred Bogom, i poslan sam da ti govorim i da ti ovo blagovijestim. I evo, bićeš nijem i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, zato što nisi vjerovao mojim riječima koje će se ispuniti u svoje vrijeme. I narod čekaše Zahariju, i čuđahu se što se zabavi u hramu. A izišavši ne mogaše da im govori; i razumješe da je imao viđenje u hramu; i on im davaše znakove, i osta nijem.” (Lk. 1, 13-21)

Vidiš li da mu je blagovešteno onda kada je bio iza zavese, što znači da je blagovešteno u vreme praznika senica i posta, jer reči: “Pokorite duše vaše” post znače. Praznik senica pak kod Judeja pada, kao što i vi sami svedočite i kao što smo i mi u svoje vreme i duge besede protiv Judeja, bezvremeni njihov post izobličavajući, držali, pri kraju meseca septembra. I onda je i Jelisaveta žena Zaharijina začela i “krijaše se pet mjeseci govoreći: Tako mi je učinio Gospod u dane ove u koje pogleda na me da me izbavi od sramote među ljudima.” (Lk. 1, 24-25)

Dakle vrlo lako možemo dokazati da je Mariji o začeću Hristovom blagovešteno, kad je Jelisaveta već šest meseci sa Jovanom trudna bila, jer upravo je tada tj. u “šesti mesec” po njenom začeću poslao Bog anđela Gavrila k njoj, koji joj reče: “Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus” (Lk. 1, 30-31) ne propuštajući da joj uplašenoj od reči njegovih i njene pomisli: “kako to može biti?” odgovori: “Duh Sveti doći će na tebe, i sila višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji”, a dodao je i ovo: “I eto, Jelisaveta rođaka tvoja, i ona zače sina u starosti svojoj, i ovo je šesti mjesec njoj, koju zovu nerotkinjom. Jer u Boga je sve moguće što kaže”.

Ako je dakle pri kraju meseca septembra Jelisaveta zatrudnela kao što je već objašnjeno, onda ne ostaje ništa drugo nego nabrojati narednih šest meseci i to: oktobar, novembar, decembar, januar, februar i mart i utvrdićemo da je pri kraju ovog meseca Marija začela i ako od njega devet meseci nabrojimo, doći ćemo do onoga što smo tražili. Jer po začeću Gospodnjem prvi mesec koji nastupa je april, a posle: maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar koji sada teče i u kojem mi dan Rođenja Hristovog praznujemo.

Da bih vam sve ovo što sam do sad naveo još jasnijim učinio, sve ću kratko vašoj ljubavi predstaviti.

Jednom je – rekli smo – godišnje i to jedan prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio.

A kada se to činilo?

U septembru mesecu. Tada je Zaharija ušao u svetinju nad svetinjama; tada i blagu vest o začeću Jovanovom čuo, i kad je otud izašao žena mu je začela.

Od septembra tj. od začeća Jelisavetina sa Jovanom odbrojavajući šest meseci, dakle u martu je začela Marija. A kad ponovo od aprila devet meseci nabrojimo doći ćemo do meseca u kom se Gospod naš Isus Hristos rodio.

Pošto sam vam sve u vezi ovoga dana jasno izložio govoriću još o jednoj stvari, najvažnija mesta prepustiću opštem Učitelju svih, pa ću besedu završiti.

Budući da se mnogi među neznabošcima, čuvši da se Bog telesno rodio, podsmevaju i to poriču čime mnoge proste ljude uznemiravaju i zbunjuju, nužno je da i protiv njih svoj glas podignemo, i onima koji se zbunjuju ne dozvolimo da se iznemiravaju prepirkama tih bezumnih ljudi, niti pak podsmehom nevernih da se zbunjuju. Jer često se i mala deca smeju kad mi o nečem važnom razgovaramo i, kada radimo nešto što je nužno, pa i opet smeh taj ne dokazuje podlost ismejavanih stvari, no bezumlje onih koji se smeju. A to se isto i o neznabošcima može reći kada oni gotovo bezumnije od dece postupaju i dela koja su straha i velikog udivljenja dostojna opovrgavaju, dok nasuprot tome dela uistinu podsmeha dostojna poštuju i odobravaju. No i pored svega, nauka naša, iako od njih i ismevana, dostojna poštovanja ostaje i njihovim ismevanjem baš nikakvu štetu ne trpi, njihova pak nauka, ma i kako opravdavana, bezobrazluk svoj ne može sakriti.

Ta zar nije već krajnje bezumlje i to što oni idući k svome padu, svoje bogove u kamenje, drveće i podle kumire pretvoriše i pošto ih u te predmete kao u kakav zatvor zaključaše, toga se ne stide, no i dalje to rade i brane svoje postupke, kriveći nas zato što govorimo da je Bog pošto je za sebi Duhom Svetim živi hram sagradio i njime vaseljeni dobro čini.

A da li se može ovakva naša vera osporavati? Jer ako je neprilično da Bog u čovečje telo uđe, mnogo je nepriličnije da u kamen i drvo uđe, utoliko više što je drvo daleko manje bredno od čoveka, osim ako oni ne veruju da je naša, ljudska priroda od tih stvari, koje ni osećanja nemaju, gora.

Oni se osmeljuju da suštinu Božiju i u životinje i u pse, a mnogi jeretici i u nešto što je i od ovih beščasnije, stave. Mi pak ništa slično ne propovedamo, a tako nešto nećemo ni da slušamo, već učimo da je Hristos telo čisto, sveto i neporočno i ni jednom grehu podložno iz devojačke utrobe primio i time svoju tvorevinu spasao. I ne užasavaju se niti se stide neznabošci a sa njima ni oni koji se u zločasti manihejskoj nalaze, kad suštinu Božiju u pse i majmune i u druge zveri uvode, jer mudruju da duše životinja od suštine Božanske proizilaze, već tvrde da mi propovedamo nešto što je za Boga neprilično iako mi o tako nečemu i ne pomišljamo, već tvrdimo da je za Božanstvo prilično da došavši rođenjem tvorevinu svoju spase.

Šta činiš ti, čoveče! Kaži mi, kad mudruješ da su duše i čovekoubica i vračara od suštine Božije, a s druge strane se osmeljuješ da osušuješ nas koji ništa tome slično ne prihvatamo, niti slušamo kad neko tako nešto govori, već nešto tako osuđujemo tvrdeći da je Bog pošto je sveti hram za sebe sagradio, kroz njega nebesni život u naš preneo.

Ta kako niste onda i bezbrojnih smrti dostojni za ono čime nas prekorevate i za vaše beščašće kojim ne prekidate obeščašćivanje? Jer ako je po vašem mišljenju neprilično da Bog u čistom i neporočnom telu živi, mnogo je nepriličnije da se On u telu vračara, onoga koji grobove raskopava, razbojnika pa i majmuna i psa useli, nego u ovo sveto i prečisto telo koje je sada sa desne strane Oca. A kakva uvreda našem Bogu može biti nanesena ovakvim mišljenjem i kakvo oskrnavljenje? Ako sunce ovo koje ima telo čulno, truležno, pa i promeni podložno (pa neka se i po hiljadu puta neznabošci i manihejci kad ovo čuju u jarosti svojoj guše) a i ne samo sunce, no i zemlja i more i sve vidljive stvari propadljivosti su podložne kao što Pavle to potvrđuje govoreći: “Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom” (Rim. 8, 20). A da i razjasni šta je to “pokoriti se taštini” dodade i ovo: “Da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije” (Rim. 8, 21) a ovim nije rečeno ništa drugo nego da je svaka tvar prolazna i propadljiva, jer propadljivosti služiti nije ništa drugo nego propadljiv biti. Ako, kažem, sunce kao propadljivo telo svoje zrake svuda rasipa, pa kada se i đubreta i blata i sličnih stvari dotakne, ni malo se ne kalja, no čiste svoje zrake u sebe, pošto je svetlošću svojom sva tela, koja su je primila, ozarila, natrag skuplja, i to tako da se ništa od smrada i beščašća tih stvari za njih nije prilepila, toliko je manje Sunce Pravde, besplatnih sila Gospod, oskrnavljen, zato što je plot našu na sebe primio, a nju samu najčistijom i najsvetijom učinio!

O svemu ovome razmišljajući i sećajući se reči: “I hodiću među vama, i biću vam Bog” (3. Moj. 26, 12) kao i onoga što je Pavle rekao: “Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?” (1. Kor. 3, 16), zločestivcima bestidna usta zatvaramo kada s njima razgovaramo, pa veseleći se tolikom bogatstvu, proslavljajmo ovaploćenog Boga za tako veliku snishodljivost njegovu prinoseći mu po mogućnostima svojim dostojnu čast i blagodarnost. I pošto On nikakvu drugu blagodarnost od nas ne očekuje osim spasenja naših duša a to znači da dobrodeteljno živimo, a to treba da činimo da ne bi neblagodarni prema Blagodatelju našem ostali, po silama prinosimo mu veru, ljubav, nadu, celomudrije, davanje milostinje i gostoljublje. A sada ću vam napomenuti ono za šta sam vas ranije molio.

A šta je to?

Kad strašnoj i Božanstvenoj Trpezi i tajanstvenoj Žrtvi pristupate, onda to sa strahom i trepetom činite, sa čistom savešću, postom i molitvom bez gunđanja i bez da jedan drugoga guramo ili da nogama s nestrpljenjem tupkate, jer je to znak krajnjeg bezumlja i ne malog prezrenja, jer takve, koji tako postupaju, velika muka i kazna očekuju.

Ta pomisli čoveče! Kakvoj se žrtvi približavaš i kakvoj trpezi pristupaš, a opomeni se i toga da se ti, kao zemlja i pepeo, krvlju i telom Hristovim pričešćuješ. Ti bi, kada bi te jedan zemaljski car na gozbu zvao s poštovanjem za stolom sedeo i postavljena jela časno i tiho jeo, a kad te Bog svojoj trpezi poziva i svoga Sina postavlja, oko koje anđelske sile sa strahom i trepetom stoje, heruvimi lica svoja pokrivaju a serafimi s veličanstvenim: “svet, svet, svet Gospod” uzvikuju, ti vičeš i gunđaš? Zar ne znaš da je nužno da se u to vreme pri duhovnoj čistoti i duševna tišina traži?

Najveći mir i tišina ovde su potrebni, a ne gunđanje, gnev i guranje, jer sve ovo kalja dušu koja pristupa Svetinji. A kako bi nam se moglo oprostiti, kada osim mnogih greha i u vreme samog pristupanja Svetom Pričešću nećemo da se oslobodimo takvih životinjskih navika. Od ovih tajni ništa korisnije ne može biti za nas, pa šta nas onda tako porobljava da jedva čekamo da ono što je duhovno ostavimo i za telesnim požurimo. Nemojmo nipošto, molim vas, gnev Božiji na sebe navlačiti, jer ovo što je na Trpezu postavljeno, to je celebni lek za sve naše izopačenosti, neoskudevajuće bogatstvo i putevoditelj k Carstvu Nebeskom. Zato sa strahom, blagodarnošću, skrušenošću i sa priznavanjem svojih grehova, sa suzama i plačem nad svojim porocima, usrdnu molitvu Bogu prinoseći, pristupajmo. I pošto bi se time očistili Nebeskom Carstvu bi se približili, zato pristupajmo tiho i sa pristojnošću. Kada neporočnu i svetu žrtvu primamo, ljubimo je, očima grlimo i srcem usplamtimo da nam skup naš ne bi na sud i osudu, no na duševno umudrenje, na ljubav, dobrodetelj, i na pomirenje s Bogom kao i temelj nenarušivog mira i drugih bezbrojnih blaga bio, a tako ćemo i sebi samima svetost pribaviti i bližnjima na spasenje biti.

Ja često o ovome govorim, ali neću prestati da i u buduće o tome govorim. Jer kakva vam je korist, ako se uzalud okupljamo a ničemu korisnome ne privikavamo. A i nama kakva bi korist bila, ako bi vam uvek besedom našom ugađali?

Kratko je ovo vreme, ljubljeni! Otreznimo se i budimo bodri! Probudimo se i marljivu revnost prema svemu pokazujmo i u svemu budimo blagočestivi. Pa bilo da treba reč Božiju da slušamo, bilo da tajnama treba da pristupimo, ili nešto drugo da učinimo, svagda to sa strahom i trepetom činimo da ne bi za nerad naš kletvu na sebe navukli onim što je rečeno: “Proklet bio ko nemarno radi djelo Gospodnje” (Jerem. ????), pošto gunđanje i gnev ovoj žrtvi smetaju a zanemarivanje njeno, Bogu je mrsko po onoj apostolskoj reči: “Ako ko razara hram Božiji, razoriće njega Bog” (1. Kor. 3, 17).

Nemojmo dakle umesto oproštaja, Boga srditi, no marljivost i poredak čuvajući i bezmetežnu dušu imajući, s molitvom i sa skrušenim srcem pristupajmo, da bismo vladiku našeg Isusa Hrista umilostivili i da nam da obećana blaga radi blagodati i čovekoljublja samoga Gospoda našega Isusa Hrista s kojim Ocu zajedno sa Svetim Duhom slava, država, čast, sada i svagda i u veke vekova, Amin.

Нема коментара:

Постави коментар