среда, 18. фебруар 2009.

Srna u izgubljenom Raju


Zašto tražimo Živog među mrtvima?

Jednom prilikom moj Brat Marko me je pozvao da odemo u obilazak manastira koji se nalaze u okolini Valjeva. Prvi manastir koji smo obišli ima veoma čudno I simbolično ime Ćelije. Nalazi se u zaista veoma lepom prirodnom krajoliku, u dolini koja je sa svih strana okružena šumom i rečicom. Kada se spustite u manastir, zaista izgubite pojam o vremenu. Pogled koji se pruža ispred vas, ne dozvoljava vam da vidite ništa što bi vas zarobljavalo u ovoj tehnološki I takozvano civilizacijski razvijenoj sadašnjosti! Mobilni telefon vam neće pokazivati nijednu crticu da ste u dometu, te nije potrebno ni da ga isključujete, tako da još jedna od užadi kojom smo vezani za civilizaciju i njene košmarne tokove biva prekinuta!

Ćelije je ženski manastir koji danas predvodi Sestra Glikerija, koja nosi ime Svetiteljke HRISTOVE, koja se nekim proviđenjem pominje baš na dan kada sam i ja rođen. Svetiteljka Glikerija koja je žvela telom u 2 veku nije želela da se klanja drugim bogovima, već samo ISUSU HRISTU. Kada su od nje tražili da se pokloni I prinese žrtvu nekom prevarnom duhu, koji se lažno predstavljao kao bog lično, pa je još I dobio svoj kip, hram I što je najstrašnije i sveštenike, Glikerija je znajući istinu ko je BOG KOME SE TREBA KLANJATI I SLUŽITI, na čelu svom nacrtala krst I odbila je da se pokloni prevarantu i lažovu, zbog čega je bačena na muke i njeno telo je predato kao žrtva lavovima. Koliku jer veliku veru imala u HRISTA i kako ju je hrabro ispovedala, svedoči događaj da je njen tamničar Laodikije prihvatio ISUSA za svog spasitelja pa je i On bio posečen.

Povučen u razmišljanje te nazovi slučajnosti da Sestra Igumanija ima ime Svetiteljke Glikerije nastavio sam da posmatram manastir!

Marko me je pozvao da obiđemo grob Justina Popovića. Pričao mi je o njemu da je svoj život posvetio ISUSU I da je osim mnogih divnih dela uradio i verovatno najopširnija žitija svetih za svaki dan.

Kao što se Apostol Pavle u poslanici Filimonu, raduje I zahvaljuje BOGU, čuvši da Filimon ima ljubav I veru ka GOSPODU ISUSU I svim Svetima i još ga bodri da verom sa svom Braćom svojom bude silan u poznanju svakog dobra koje imaju u HRISTU! Rečima: "Jer imam veliku radost I utehu radi ljubavi tvoje, što srca Svetih počinuše kroz tebe, Brate!"

Tako je I mnogo godina kasnije Brat Justin imao, a I ima danas siguran sam još više I jače nego ikada ljubav u ISUSA i sve Svete koji se proslaviše i postaše Sveti jer je ISUS taj, koji je od njih učinio Svete Besmrtnike BOŽIJE! Sveti su Sveti jer su životima svojim proslavili NAJSVETIJEG OD SVIH BOGA OCA I ISUSA HRISTA! Zato su žitija o životu svetih koje je sakupljao Brat Justin najveće bogatstvo i nadahnuće za sve koji žele da vide kako su ljudi kroz žrtvu HRISTOVU i NJEGOVU MILOST POSTAJALI DECA CARSTVA BOŽIJEG! Nezaboravimo Svi sveti po svom ljudskom rođenju su bez ISUSA prah I ništavilo, a kroz HRISTA i u njemu, rođeni DUHOM SVETIM postaju Sveta Deca BOŽIJA!

Marko mi je pričao dok smo išli do Manastira Ćelije, da je Brat Justin bio mnogo proganjan od tadašnjih knezova oličenih u vlasti koja je sebe nazivala socijalističkom, a partijski su kao bili komunisti, a po delima I srcu ništa različiti od tiranina Iroda koji je vladao Judejom u vreme rođenja ISUSOVOG!

Tako se I Brat Justin našao u ovom manastiru koji nosi simbolično ime Ćelije, te su ga I ondašnje vlasti ograničivši mu ketanje tako zatočile I izolovale od ostatka sveta!

Ali kao što je u svom jednom aforizmu napisao Markov Tata Milenko Vukša: "Okovali su mi telo I tako su mi oslobodili Duh!"... I naš Brat Justin je onda krenuo da piše I da ostavlja dela koja u sebi imaju živu vodu od koje čitalac ako iskreno pristupi tražeći HRISTA nikada neće ožedneti, tačnije imaće korist o kakvoj nije mogao ni da sanja!


Kada sam se zatekao sa Markom na grobu Justinovom, osim predivnog cveća I zelenina, kao I kamena kojim je okružen, osetio sam I neku čudnu radost, koja mi se kasnije razotkrila u pravo slavlje! Marko mi je u međuvremenu rekao da je Brat Justin imao blagodat suza, srce mu je smekšalo ljubavlju da je mogao da zaplače uvek kada bi mu neko iskreno prišao sa svojim problemom! Iskrene suze Justinove, kao saosećanje I razumevanje koje samo neko zaista mnogo blizak može da ima prema vama nikoga nisu mogle da ostave ravnodušnim. To je i među narodom Justina izdvajalo od onih krutih I nadmenih takozvanih sveštenika koji su obrazovanjem čak i bili niži od njega ali su se radi ulagivanju ovdašnjem sistemu vrednosti, oslonili na znanje i nauku te su im srca vremenom okorela ohološću I grubošću. Ali, tada u tom trenutku grobom, nigde nije bilo tuge i suza, već samo osećaj miline, blagosti i sreće koju imate kad odete kod nekoga veoma dragog čoveka koji vas iskreno voli kao sebe samog! A koliko je takvih danas i koliko ih je bilo juče?...Koliko će ih biti sutra?

Šta me je navelo na radost

Na Justinovom grobu, a evo sada setio sam se rečenice koju je Anjdeo BOŽIJI rekao Sestrama našim koje su trečeg dana po raspeću došle da obiđu grob u kome je ležalo telo ISUSOVO: Što tražite ŽIVOGA među mrtvima! Tako i ja braćo kao nekada naše sestre došao sam da tražim Živoga medju mrtvima! Zato, znajući da je Justin živ umesto da zaplačem I osetim tugu što je jedan tako divan čovek pod zemljom dok se ološ I fukara raskalašno širi po celom svetu, osetio sam samo radost, mir I sreću.


Nigde, tuge, nigde bola! U meni je bila radost, milina, spokoj I smeh. Osećao sam se kao da sam došao kod svog rođenog Deke koji je rešio svaku brigu i teši me da se ne sekiram, pa me čak i hrabri da se smejem i radujem. Toliko me je jako smeh obuzimao da sam morao da se suzdržim jer znam da me verovatno skoro niko nebi shvatio! Radovao sam se onako kao kad bi ste shvatili da je neko za koga su svi bili sigurni da je gotov i da je izgubio svoju bitku, ipak imao neki svoj skriveni adut kojim je sve nadmudrio i pobedio je sve neprijatelje, da to još niko od njih nije ukapirao, i upravo vam je taj svoj skriveni a opet svima dostupni simbol pobede u vidu krsta, pokazao tu pred svima onako tiho i skriveno ali opet da svi mogu da vide i da im ništa nebude jasno!

Neverovatan trenutak koji je osim mene osetilo i još nekoliko ljudi a da predhodno ništa nismo sugerisali jedno drugome!

Radovao sam se sa Markom, mojom ženom i Justinom jer sam znao da mi HRISTOVI imamo nešto što niko ne očekuje, jer su ljudi i dalje slepi kod očiju i gluvi kod ušiju pa uporno beže od istine očekujući da će im nešto drugo pomoći, ne znajući da nema drugog spasitelja, jer samo je jedan pobedio smrt i sve neprijatelje čovekove, a onda pozvao i sve nas da mu se priključimo u večnosti, A TO JE NA RADOST SVIH NAS GOSPOD ISUS HRISTOS!

ISUS JE NAŠA UZDANICA U ČIJE RUKE TREBAMO DA PREDAMO SVOJE ŽIVOTE JER KAO ŠTO JE JUSTIN PREDAO SVOJ ŽIVOT ISUSU I DOBIO VEČNOST TAKO I MI TREBAMO DA URADIMO!

PITAM SEBE PRVO PA SVE VAS: IMALI ŠTA BOLJE I PAMETNIJE OD TOGA?!

ISUS JE TAJ KOJI JE POBEDIO SMRT TO UVEK IMAJTE NA UMU, I KADA SU SVI MISLILI DA JE JUSTIN ZAVRŠIO SVOJU PRIČU KADA SU VEROVATNO MNOGI REKLI EVO I ONAJ ŠTO GA ZOVU SVETAC UMIRE KAO RAZBOJNIK I KRVNIK, JER I JEDNOM I DRUGOM I TREĆEM, ISTA JE SUDBINA, TVRDA ZEMLJA I HLADAN GROB!

ALI NIJE KRAJ KADA TO KAŽU LJUDI, ILI NEPRIJATELJ, VEĆ KADA TO KAŽE BOG SVEVIŠNJI, JER KADA JE I JUSTIN VEROVATNO ZADRHTAO U SRCU SVOM OSETIVŠI LEDENI DAH CRNE SENKE, POJAVIO SE ONAJ KOJEG JE ČEKAO CELOG SVOG ŽIVOTA! POJAVIO SE GOSPODAR NAD GOSPODARIMA SIN BOGA NAJVIŠEGA ISUS HRISTOS I SMRT JE PODVILA SVOJU ŽAOKU I POBEGLA OD DUŠE JUSTINOVE! KAO ŠTO DUH PROGOVORI KROZ PROROKA OSIJU A APOSTOL PAVLE PONOVI KORNIĆANIMA TO SE I OBISTINILO : GDE TI JE SMRTI ŽAOKA, GDE TI JE PAKLE POBEDA?

BOGU HVALA KOJI NAM DADE POBEDU KROZ GOSPODA NAŠEGA ISUSA HRISTA!

TAJ DOŽIVLJAJ , RADOSTI POBEDE ŽIVOTA NAD SMRĆU, KOD GROBA TELA JUSTINOVOG, NIKADA NEĆU ZABORAVITI A VAMA PREPORUČUJEM DA PROČITATE JEDAN ZAISTA PREDIVAN TEKST KOJI JE NAPISAO OVAJ NAŠ MILI BRAT!

SLAVA ISUSU HRISTU JER JE SVAKA RADOST I SPASENJE KROZ NJEGA SVIM LJUDIMA!



piše: Justin Popović

SRNA U IZGUBLjENOM RAJU

ISPOVEST

Srna sam. U vasioni ja sam čulo tuge. Davno-davno, Neko je proterao na zemlju sve što je tužno u svima svetovima i od toga salio moje srce. I otada ja sam čulo tuge. Živim time što iz svih bića i tvari sišem tugu. Po crnu kap tuge spusti u moje srce svako biće čim mu pristupim. I crna rosa tuge kao tanki potočić struji kroz moje vene. I tamo, u mome srcu, crna rosa tuge prerađuje se u bledu i plavičastu.

Po mome biću razlivena je neka magnetska sila tuge. I sve što je tužno u svetu ona neodoljivo privlači i slaže u mome srcu. Zato sam tužnija od svih stvorenja. I imam suze za svačiji bol. . . Ne smejte mi se, o nasmejani! Ja sam zaprepašćena saznanjem: u ovom tužnom svetu ima bića što se smeju. O, prokleti i najprokletiji dar: smejati se u svetu u kome vri tuga, ključa bol, pustoši smrt! Kakav osuđenički dar!. . . Ja se od tuge nikada ne smejem. Kako bih se smejala kada ste tako grubi i surovi, vi nasmejani! Kada ste tako zli i ružni! A ružni ste od zla. Jer samo zlo naruži lepotu zemaljskih i nebeskih stvorova. . . Sećam se, prisećam: ova je zemlja nekada bila raj, a ja - rajska srna. O, sećanja od koga ushićeno posrćem iz radosti u radost, iz besmrtnosti u besmrtnost, iz večnosti u večnost!. . .

A sada? - Mrak je popao sve moje oči. Na sve puteve, kojima se krećem, polegla je gusta tama. Moje misli kaplju suzama. A osećanja vru tugama. Celo moje biće zahvatio je neki neugasivi požar tuge. Sve u meni tugom gori, ali nikako da sagori. I ja jadna samo jedno jesam: večna žrtva paljenica na vasionskom žrtveniku tuge. A vasionski žrtvenik tuge je Zemlja, siva i sumorna, bleda i sumračna planeta. . .

Moje srce je nepristupačno ostrvo u beskrajnom okeanu tuge. Nepristupačno za radost. Da li je svako srce - nepristupačno ostrvo? Recite vi što srce imate! Znate li čime su sve opkoljena vaša srca? Moje - sve samim okeanskim ponorima i bezdanima. I stalno se davi u njima. Nikako da se izvuče iz njih, da izađe iz njih. Sve čega se dohvati meko je kao voda. Zato su oči zamagljene od suza, a srce razriveno od uzdaha. Bolne su mi zenice, jer su mnoge ponoći zanoćile u njima. Sinoć je sunce zašlo u oku mome, a jutros se nije rodilo. Udavilo se u tminama moje tuge. Nešto strašno i jezivo prohodi moje biće. Plaši me sve što je oko mene i iznad mene. O, da bih pobegla od strahota ovoga sveta! A postoji li neki svet bez strahota? Zazidana sam mukom, opijena pelinom, presićena čemerom. Ja usplahireno budim srce svoje od pijanstva tugom, a ono se sve više opija. Dušu svoju, poplašenu i razjurenu strahotama ovoga sveta, vičem da mi se vrati, a ona sve bezobzirnije beži od mene, tužne i setne. . .

Srna sam. Ali čime? - Ne znam. Vidim, ali kako, i to ne razumem. Živim, ali šta je to život, ne shvatam. Volim, ali šta je to ljubav, ne pojimam. Patim, ali kako u meni niče, raste i sazreva patnja, to nikako ne razumem. Uopšte, vrlo malo razumem od onoga što je u meni i oko mene. I život, i ljubav, i patnja, sve je to šire i dublje i beskrajnije od moga znanja i razumevanja i shvatanja. Neko me je spustio u ovaj svet, i u moje biće stavio malo razuma, zato i razumem malo od sveta oko sebe i od sveta u sebi. Sve nešto neshvatljivo i neobično gleda u mene iz svake stvari, zato se i plašim. A moje krupne oči, da li su zato krupne, da bi što više smestile neshvatljivog, i sagledale nesagledanog?


Kraj tuge, neko je razlio u meni, i obesmrtio, i ovekovečio nešto što je trajno kao besmrtnost i ogromno kao večnost. To je instinkt ljubavi. U njemu ima nečeg svemoćnog i neodoljivog. On se razliva kroz sva moja osećanja, kroz sve moje misli, i vlada svecelim mojim bićem. Kao malo, majušno ostrvce, tako je biće moje, a oko njega se beskrajno preteže, razliva i preliva ona - zagonetka moje duše: ljubav. Ma kuda krenula po svome biću, svuda naiđem na nju. To je nešto svuda prisutno u meni, ali i najprisnije. U meni: ja jesam, ravno je sa: ja volim. Ljubavlju jesam ono što jesam. Biti, postojati za mene je isto što i voleti, ljubiti. I zar može biti bića bez ljubavi? Za takvo biće ne zna moje srnino srce.

Ne vređajte ljubav u meni. Jer vređate moju jedinu besmrtnost i moju jedinu večnost. A usto, moju jedinu besmrtnu i večnu vrednost. Jer šta je vrednost, ako ne ono što je besmrtno i večno? A ja sam samo ljubavlju besmrtna i večna. To mi je sve. Ja time i osećam, i mislim, i gledam, i čujem, i vidim, i znam, i živim, i besmrtujem. Kad kažem: volim - ja time obuhvatam sve svoje besmrtne misli, sva svoja besmrtna osećanja, sve svoje besmrtne čežnje, sve svoje besmrtne živote. Sa tim - ja sam iznad svih smrti i iznad svih nebića, ja: srna srebrnasta, srna nežna, srna usplahirena. . .

Kroz jezive urvine i strašilne ponore prolazi ljubav moja ka tebi - plavo nebo, ka tebi - blagi čoveče, ka tebi - cvetna dubravo, ka tebi -mirisna travo, ka tebi - Svedobri i Svenežni! Kroz bezbroj smrti probija se ljubav moja ka tebi, o slatka Besmrtnosti! Zato je tuga moj stalni saputnik. Svaka grubost - čitava je smrt za mene. Najviše sam u ovom svetu doživela grubosti od jednog bića što se zove - čovek. O, ponekad je on - smrt za sve moje radosti. Oči moje, gledajte preko njega i iznad njega ka onom - Svedobrom i Svenežnom! Dobrota i nežnost, to je život za mene, to - besmrtnost, to - večnost. Bez dobrote i nežnosti - život je pakao. Osećajući dobrotu Svedobrog i nežnost Svenoežnog, ja sam sva u raju. Nagrne li grubost ljudska na mene, o! to pakao nagrne sa svima svoji strahotama. Zato se plašim čoveka, svakog čoveka, osim dobrog i nežnog.

Kraj potoka sam, čije obale resi plavo cveće. A potok je od mojih suza. Raniše me ljudi u srce, i mesto krvi potekoše suze. Nežna nebesa, evo vam kazujem svoju tajnu: mesto krvi u srcu imam suze. U tome je moj život, u tome moja tajna. Zato plačem za sve tužne, za sve nedužne, za sve ponižene, za sve uvređene, za sve gladne, za sve besprizorne, za sve ucveljene, za sve namučene, za sve ojađene. Moje misli se od tuge brzo zagrcnu i pretvore u osećanja, a osećanja se izliju u suze. Da, osećanja su mi beskrajna, i suze bezbrojne. I gotovo svako moje osećanje tuguje i plače, jer čim krene iz mene u svet oko mene, naiđe na poneku grubost ljudsku. O, ima li grubljeg i surovijeg bića od čoveka?. . .


Zašto li sam bačena u ovaj svet, među ljude? Oh, nekada, davno -davno, kada u svojim gustim i beskrajnim šumama nisam znala za ljude, svet je bio za mene radost i raj. I ja sam svoja rajska raspoloženja i ushićenja radosno tkala između mirisavog cveća i vitkih breza, između pitomih dubrava i plavih nebesa. No u moj raj kročio je on: grub, surov i ohol, on - čovek. Zgazio mi cveće, posekao drveće, zamračio nebo. I tako, moj raj pretvorio u pakao. . . O, ne mrzim ja njega zbog toga, već ga žalim. Žalim ga što nema osećanja za raj. A od toga nema većeg užasa za stvorenje, za ma koje stvorenje. Znate, srna ne može da mrzi; ona može samo da žali i sažaljeva. Sve uvrede, sve grubosti ona odbija tugom i sažaljenjem. . . O, ljudi, kako ste surovi i grubi! Čula sam da postoje demoni. Zar je moguće da su gori od ljudi? Samo jedno molim, samo jedno želim: da ne budem duša u čoveku, osećanje u čoveku, misao u čoveku. . .

Svaku grubost ljudsku ja doživljujem kao težak udarac po srcu. Od toga se javio tumor na srcu. O, koliko modrica imam na srcu! O, koliko udaraca!. . . Ah, da! Ta ja sam u izgubljenom raju: srna u izgubljenom raju! Oh, smiluj se na mene, Svedobri i Svenežni! Gomile modrica, jedna do druge, jedna na drugoj, i tako se napravio tumor na srcu! Oh, spasi me od ljudi, od grubih i zlih ljudi! Time ćeš moj svet pretvoriti u raj i moju tugu u radost. . .


Više od svega što se voli, volim - slobodu. Ona se sastoji u dobroti, u nežnosti, u ljubavi. A zlo, a grubost, a mržnja, - to je ropstvo najgore vrste. Robujući njima, robuje se smrti. A ima li od smrti strašnijeg ropstva? U takvo ropstvo odvode ljudi, ti izmišljači i tvorci zla, grubosti i mržnje. A mene poslali u svet, rekli i prorekli, odredili i predodredili: budi tuga i ljubav. I ja svim bićem ispunjujem svoje naznačenje: tugujem i volim. Tugujem kroz ljubav, ljubim kroz tugu. I zar mogu drugačije u svetu koji je naseljen ljudima? Moj život je u tome okviru, u tome ramu. Sva sam srce, sva oko, sva tuga, sva ljubav, zato me potresa strah, onaj mili strah, za koji zna samo - tužna srna. . .


U oholosti svojoj ljudi i ne slute kakva raskošna i čudesna osećanja nosimo u sebi mi, srne. Između nas i vas, ljudi, zjapi provalija, te mi ne možemo k vama ni vi k nama. Vi nemate čulo za naše svetove. Kada bismo mi srne srcem prešle u vas, prešle bismo u pakao. Nekada, mi smo bile u raju. Vi nam ga ljudi pretvoriste u pakao. Šta su đavoli za vas, to ste vi ljudi za nas. Pričale nam breze: videsmo Satanu gde pade s neba na zemlju, pade među ljude i - ostade. On, otpadnik neba, objavio je: najprijatnije mi je među ljudima; i ja imam svoj raj, to su oni: ljudi. . .

Znam i predosećam: mene očekuje besmrtnost, bolja od ljudske. Za vas ljude, tamo u onom svetu, postoji i pakao. A za nas srne - samo raj. Jer vi ste ljudi svesno i dobrovoljno izmislili greh, zlo i smrt, pa ste i nas, bez našeg pristanka, povukli u njih svojom pakošću i zlobom, pošto ste imali vlasti nad nama. Zato ćete i odgovarati za nas: za sve naše muke, nevolje, patnje i smrti. Vi ćete i ispaštati za nas i zbog nas. . . Slušala sam, plavo nebo šaputalo je crnoj zemlji ovu večnu istinu: ljudi će na dan Suda dati odgovor za sve muke, za sve patnje, za sve nevolje, za sve smrti zemaljskih bića i tvari. Sve životinje, sve ptice, sve biljke, ustaće i optužiće rod ljudski za sve bolove, za sve uvrede, za sva zla, za sve smrti što im je pričinio u gordom greholjublju svom. Jer sa rodom ljudskim, pred njim, i za njim idu greh, smrt i pakao.

Kada bih birala među stvorenjima, pre bih izabrala tigra nego čoveka, jer je manje krvožedan od čoveka;
















pre bih izabrala lava nego čoveka, jer je manje krvoločan od čoveka;











pre bih izabrala hijenu nego čoveka, jer je manje odvratna od čoveka;














pre bih izabrala risa nego čoveka, jer je manje ljut od čoveka;















pre bih izabrala zmiju nego čoveka, jer je manje lukava od čoveka;











pre bih izabrala svako čudovište nego čoveka, jer je i najstrašnije čudovište manje strašno od čoveka. . .






zašto me ubijaš...



kad nisi gladan i kad imaš sve što ti je potrebno...?


















zašto je srce tvoje od malena zlo...?








zašto te moja smrt raduje...?














O, istinu govorim, iz srca govorim. Jer čovek je izmislio i stvorio: greh, smrt i pakao. A to je gore i od najgorega, čudovišnije i od najčudovišnijega, strašnije i od najstrašnijega u svima mojim svetovima.












Šta je inteligencija bez ljubavi?

Načula sam, romorio je potok od suza: ljudi se hvale nekakvom inteligencijom. A ja ih gledam iz njihovih glavnih dela: greha, zla i smrti. I izvodim zaključak: ako se njihova inteligencija sastoji u tome što su izmislili i sazdali greh, zlo i smrt, onda to nije dar nego prokletstvo. Inteligencija koja živi i izražava sebe grehom, zlom i smrću, kazna je Božja. Velika inteligencija - velika kazna. Mene bi uvredili, kada bi mi rekli da sam inteligentna, na ljudski način inteligentna. Ako je takva inteligencija jedina odlika ljudi, onda - ja je se ne samo odričem nego je i proklinjem. Kada bi od nje zavisio čak i moj raj i moja besmrtnost, ja bih se zanavek odrekla raja i besmrtnosti. Inteligencija bez dobrote je kazna Božja. A velika inteligencija bez velike dobrote je nepodnošljivo prokletstvo.

Sa inteligencijom, bez dobrote i nežnosti, čovek je gotovo đavo. Slušala sam od nebeskih anđela, kada su krila prali mojim suzama: đavo je velika inteligencija bez imalo dobrote i ljubavi. Čovek inteligentan, a bez dobrote i samilosti, pakao je za moju nežnu dušu, pakao za moje tužno srce, pakao za moje bezazlene oči, pakao za moje krotko biće. Ka jednoj želji duša se propinje: da ne živi ni u ovom ni u onom svetu kraj čoveka koji je inteligentan a nema dobrote ni samilosne nežnosti. Samo tako pristajem na besmrtnost i večnost. Ako ne, uništi me, Bože, i pretvori u nebiće!

U davna vremena pričale su bele srne:


zemljom je prošao On: Sveblagi i Svemilostivi, i zemlju u raj pretvorio. Gde je stao, tu je raj nastao. Na sva bića i na svu tvar iz Njega se lila beskrajna dobrota, i ljubav, i nežnost, i milost, i blagost, i mudrost.



Po zemlji je hodio, i nebo na zemlju svodio. Zvali su ga Isus. O, mi smo u Njemu videle da čovek može biti divan i prekrasan, samo kad je bezgrešan. On je i našom tugom tugovao i sa nama plakao zbog zala što nam ih ljudi počiniše. Bio je sa nama, a protiv tvorevina ljudskih: greha, zla i smrti. Voleo je sva stvorenja nežno i samilosno; milovao ih nekom božanskom setom; i branio od ljudskog greha, od ljudskog zla, od ljudske smrti. Bio je, i zauvek ostao - Bog naš, Bog tužnih i ucveljenih stvorova, od najmanjih do najvećih.

Samo oni ljudi koji liče na Njega - mili su nam. Oni su rod naš, i besmrtnost naša, i ljubav naša. Duša je tih ljudi satkana od Njegove dobrote, i samilosti, i ljubavi, i nežnosti, i blagosti, i pravednosti, i mudrosti. Njihova je inteligencija božanski mudra, božanski dobra, božanski krotka, božanski samilosna. I oni liče na svetle i svete anđele. Jer velika inteligencija i velika dobrota, spojene u jedno, i jeste anđeo.

Zato naša ljubav sva hita ka Isusu sveblagom, svedobrom, svemilostivom, svenežnom. On je - Bog naš, i Besmrtnost naša, i Večnost naša. Njegovo Evanđelje je više naše nego ljudsko, jer je u nama više Njegove dobrote, Njegove ljubavi, Njegove nežnosti. . . On, o! blagosloven On u svima srcima i u svima našim svetovima! On - Gospod i Bog naš! On - naša slatka uteha u ovom gorkom svetu koji prolazi, i naša večna radost u onom besmrtnom svetu koji nailazi. . .



BRAĆO I SESTRE,

POSLE OVE PREDIVNE PRIČE I BRATA JUSTINA ČUJTE I PRIČU O DEVOJCI KOJA SE ZVALA SRNA, A KOJU JE ISUS KROZ APOSTOLA PETRA PODIGAO IZ MRTVIH!

KADA JE SRNA UMRLA, ŠTO JE ZA SVE NJENE BLIŽNJE BIO VELIKI ŠOK I TRAGEDIJA ,JER JE MEĐI LJUDIMA JE BILA POZNATA KAO DEVOJKA KOJA JE BILA PUNA DOBRIH DELA I MILOSTINJE PREMA DRUGIMA, UČENICI SU POZVALI PETRA KAKO BI UTEŠIO RODBINU KOJA JE VEROVATNO KAO ŠTO TO I MNOGI SADA RADE POČELA DA KUKA I DA SUMNJA U BOGA JER GDE DA TAKO NEŠTO MLADO I PUNO MILOSTINJE I DOBRIH DELA UMRE A BEZBOŽNICI I ZLIKOVCI SLOBODNO SE ŠIRE PO CELOJ ZEMLJI! VEĆ EVO ODAVDE UDALJEN SKODO DVE HILJADE GODINA OD TOG DOGAĐAJA MOGU DA ČUJEM I NEKE KOJI KAŽU: KAKAV JE TO BOG? EVO OVAKVA DEVOJKA UMRE A ZLOTVORI SVE BOGATIJI I MOĆNIJI?! PA GDE JE TU PRAVDA? GDE JE TU TAJ MILOSTIVI BOG?! GDE JE TAJ NJIHOV ISUS O KOME TOLIKO PRIČAJU? JEL GLEDA ON ŠTA SE DEŠAVA? LELEEEEEEEE....PA TEK JE POČELA DA ŽIVI A EVO UMRE!...LELEEEEEEEE....BOŽE IMALI TE?

BOG JE TU ALI ŠTO MI LJUDI NE RAZUMEMO PLANOVE NJEGOVE TO JE DRUGA PRIČAI DOBRIM DELOM NAŠ PROBLEM.

ALI POŠTO BOG IMA SVOJ PLAN I ZAISTA HVALA BOGU ZA SVE, BOG JE DOVEO PETRA KOD SRNE DOZVAVŠI GA PREKO UČENIKA.

PETAR KOJI JE TAD BIO U GRADU LIDU, NAPUSTIO JE SVE I DOŠAO U JAFU KAKO BI UTEŠIO RODBINU OD DEVOJKE. VIDEVŠI LELEK TUGU I JAD, UŠAO JE KOD SRNE U SOBU, PRITOM REKAVŠI SVIMA DA IZAĐU NAPOLJE!

OČITO JE DA JE MALOVERJE BILO JAKO PRISUTNO I PETAR NIJE HTEO DA MU IKO "HUFĆE" "VRTI GLAVOM" I "MALOVERJEM UZDIŠE" DOK SE MOLITVOM BUDE PREDAVAO HRISTU!

PETAR JE KLEKAO I MOLIO SE...

KADA JE OSETIO SJEDINIVŠI SE U MOLITVI SA ISUSOM DA JE TRENUTAK POBEDE ŽIVOTA DOŠAO, REKAO JE VRLO JASNO I GLASNO: "SRNO USTANI"!...

...I SRNA JE USTALA!

EPILOG JE: HVALA BOGU DA SU TADA VIDEVŠI ČUDO, MNOGI POVEROVALI DA BOG IPAK ZNA ŠTA RADI I PRIHVATILI SU HRISTA ZA SVOG SPASITELJA! ŠTO BI REKAO NAŠ UČITELJ ISUS: "NE VERUJETE DOK ČUDA NE VIDITE!" ALI JE ISTO TAKO I DODAO: "BLAGO ONIMA KOJI POVEROVAŠE A NE VIDEŠE!"

A SADA BRATE I SESTRO RECI GLASNO U SRCU SVOM I PRED DRUGIMA: DA LI I TI VERUJEŠ DA TEBE ISUSU MOŽE PODIĆI IZ MRTVIH KAO ŠTO JE TO UČINIO SA DEVOJKOM PO IMENU SRNA?

SLAVA ISUSU HRISTU! SRNA JE USTALA KAO ŠTO ĆE USTATI SVAKO KO ISTINOM I DUHOM PROSLAVLJA SINA BOŽIJEG I OCA NEBESKOG!!!

4 коментара:

  1. srna je nesto predivno, nesto izuzetno, kao i lane koje je nesto sto ja ne mogu opisati steta je sto su ljudi takvi kakvi su i sto nema zakona u zemlji srbiji da menja svest ljudi i dali ce stici kad ostanemo bez srna verujte mi tada nam nije ni potreban

    ОдговориИзбриши
  2. verujem u boga i verujem da je on stvorio svet...sve ovo sto pise je tacno i stvarno mi je zao sto nema zakona u ovoj nasoj propaloj zemlji...!!!

    ОдговориИзбриши
  3. pa, ucinimo mi nesto,poput pianja peticije i slicno neka se otvori klub zastite zivotinja opet su na zapadu korak,dva ispred nas jer su tamo zakonom neke od zivotinja zasticene,cak se i kaznjava...Ne razumem kome srna smeta ili lane u pitanju su miroljubive zivotinje a i slatke su

    ОдговориИзбриши
  4. Mislim da je cela ova prica data metaforicki. Makar je ja tako dozivljavam.Srna prestavlja neiskvareno,cisto I sjajno stvorenje koje se naslo u svetu zla,lazi,okrutosti, jednom recu otudjenosti. I ona pati zbog toga,zbog svega loseg sto ljudi cine. Zbog njihove otudjenosti od Boga,brata od brata,jednostavno su svi samo svoji. Srna koja je bila medju nama jeste Presveti Patrijarh Pavle I mislim da je se osecao bas kao ova srna. Tuzna,ali realna ispovest,jer se nalazimo u svetu poremecenih vrednosti.

    ОдговориИзбриши