четвртак, 05. фебруар 2009.

O razlikama i podelama i jedno budjenje za novi početak...






Imali više crkava ili postoji samo jedna?

Braćo i Sestre svi smo mi na neki čudan način postali deo HRISTOVE crkve. Svačije iskustvo je jedinstveno i neponovljivo i zato je uvek vredno pažnje. Ono što bih hteo da vam kažem da je baš to jedinstveno iskustvo sa ISUSOM I NJEGOVOM LJUBAVLJU iznad svake nacije, boje kože lli tradicije! "Jer će mnogi doći sa Istoka i zapada i sesti za trpezu sa Avramom Isakom i Jakovom"! Reče ISUS jevrejima koji su bili ubedjeni da samo oni imaju eksluzivno pravo na BOGA i spasenje koje dolazi od njega.

A ko su ljudi koji dolaze sa istoka i zapada i kakvoj crkvi pripadaju? Jel to možda katolička crkva, ili protestanstka, jel to možda adventistička, baptistička lli pravoslavna? Ili je to neka druga takozvana Hrišćanska crkva od onih 3000 koliko ih je zvanično registrovano u svetu!

Jel postoji neka prava crkva a da nije HRISTOVA?

Što se ljudi koji se nazivaju Hrišćani podeliše i zaboraviše kako su nekada bili CRKVA kao što Jevanjdjelista Luka kaže "A sav narod bejaše jedno srce i jedna duša"! A sav taj narod su bili i jevreji i grci i latini... I svi oni prevazidjoše razlike u poreklu, boji kože, naciji, tradiciji i postaše jedan narod sa jednim srcem i jednom dušom!

Braćo i sestre da li smo mi HRISTOVI jedno srce i jedna duša ili je svako našao neku svoju posebnu crkvu od onih 3000 zvanično registrovanih i upisanih u sudske i druge registre za verske organizacije i udruženja gradjana!

Da li svako od nas ima svoju jedino pravu i istinitu crkvu to jest instituciju, sa jasno propisanim obredima i kanonima kojim želi da se što više ogradi od onog drugoga Hrišćanina koji nije baš toliko dobar jer se pogrešno moli? Ko nas to Braćo i Sestre odvaja jedne od drugih ako znamo da smo svi HRISTOVI i da ka njemu idemo i NJEMU Pripadamo. Zašto već sada u telu ne dokazujemo da smo jedno stado i da jednog PASTIRA imamo.

Crkva nas okuplja i u njoj nalazimo utehu u REČI BOŽIJOJ a kada postanemo oni koji poveruju u SPASENJE koje dolazi od ISUSA tada i pronalazimo članove svoje nove Hrišćanske porodice!

Ko je brat moj sestra i mati? Svako ko izvršava volju BOŽIJU!...kaza nam GOSPOD!

Dakle šta se desi ako naidjemo slučajno na nekog Brata ili Sestru ili Majku u okviru neke od ovih 3000 zvanično registrovanih i ko zna koliko ne registrovanih crkava a da izvršava volju BOŽIJU. Kako ćemo postupiti prema njemu u slučaju da mi eto kao ne pripadamo istoj crkvi? Hoćemo li ignorisati i okretati glavu? Ili ćemo zajedno sa svim Andjelima BOŽIJIM proslavljati što se još jedna duša spasila?

Braćo i Sestre moram da vam se požalim i da stvarno iskreno kažem da ne mogu da trpim više te podele na ove i one HRIŠĆANE!

Neću više da gledam kako tamo neka organizacija koja se naziva crkvom zidovima svojim i ljudskim glupostima i bezumljem razdvaja na katolike i pravoslavce! Na protestante i adventiste! Na baptiste i evangeliste! A da ne spominjem i da u samim njihovim redovima ima i ovih i onih katolika, ovih i onih pravoslavaca, ovih i onih adventista......i da ne nabrajam više! Zašto nismo poslušali glas vojske Anjdjela koji slaviše rodjenje HRISTOVO rečima: SLAVA BOGU NA NEBESIMA I NA ZEMLJI MIR MEDJU LJUDIMA DOBRA VOLJA!

Pa gde je ljudima dobra volja te nisu mogli da se istrpe i da ostanu kao što je to bila prvobitna CRKVA u kojoj sav narod bejaše kao što smo već pomenuli "Jedno srce i jedna duša"!

A kako je čovek rešio da pojača svoju otudjenost od Brata svojega, pa naravno sredstvima ovoga sveta koji kako kaže Apostol Jovan sav u zlu leži, a to su prvenstveno spoljašnja, dakle materijalna znamenja tipa: Ovakvo se grade naše crkve i to je taj jedinstveni i jedini BOGU ugodni stil a vaše su drugačije i samim tim naši vernici tako prepoznaju u kojoj crkvi ustvari trebaju da se mole!

Naš pop ima ovakvu odoru i mantiju, posebnog kroja i boje a vaš onakvu i zbog toga treba da se razidjemo! U našoj crkvi se stoji a u vašoj sedi, dakle to su dve različite crkve! Moj pop nosi posebnu kapu a tvoj ne dakle vidiš da nismo iste vere! Mi se krstimo sa desna na levo a vi obrnuto i zato hajde da nemamo ništa zajedničko i da se odmah udaljimo jedni od drugih! Moj pop nema bradu a tvoj ima dugačku pola metra, dakle naše crkve nisu iste i mi ne pripadamo istoj veri! Mi pevamo baš onako kako BOG voli a vi to radite potpuno nepravilno i zato ne želim da imam sa vama ništa! Mi palimo sveće a vi ne, pa to je već dovoljan razlog da počnemo da se vredjamo! Naš kalendar je taj a vaš je onaj drugi dakle eto provalije od 13 dana medju nama koju je čak i samo vreme napravilo i mi zato nikako ne možemo da predjemo i pružimo ruku jedni drugima!

Jaoooooo.......rode ljudski!!! Pa dokle ćemo se svadjati i prepirati prvenstveno nemajući ljubavi medju sobom i neznajući Svetog Pisma i nerazumejući REČ BOŽIJU!

"Duh je ono što oživljuje a telo ne pomaže ništa"... reče HRISTOS. Jer kao što nas podseti Sveti Serafim Sarovski na mudrost HRISTOVU a to je da je cilj HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA isključivo zadobijanje DUHA SVETOGA! Ako je takozvana crkva samo materijalno telo, dakle institucija, gradjevina, forma... ona ne pomaže ništa i nemože ništa da učini, ali ako SVETI DUH udje u tu formu i telo ona tada oživljava i postaje sveta, a to se isključivo dešava kada SVETI DUH udje u čoveka i ujedini ga sa svima u kojima i ON sam prebiva a to je na prvom mestu BOG OTAC ISUS HRIST I SVI SVETI! Ustvari naučimo se šta znači ono što nam je ISUS rekao gde su dvoje ili troje sakupljeni u ime moje tu sam i JA sa njima!

Dakle svi ljudi koji se iskreno sakupljaju u HRISTU postaju deo jedne, istinite i apostolske crkve!

Šta mislite da je poseban SVETI DUH za katolike a poseban za Pravoslavce i sve ostale. Da li neki možda to poseban SVETI DUH dodiruje Adventistu a poseban Protestanta, da li uopšte SVETI DUH deli nas Hrišćane po takvom aršinu tipa: Na one koji nose brade i one koji su uvek izbrijani! Ili na one koji imaju dugačke mantije i one koji su u odelima i trenerci!

Šta znači to kada nam ISUS reče telo je telo a duh je duh! I šta znači to kada je rekao da duh nema tela i kostiju!

Ne znači li to onda da BOG ne ispituje tela i kosti i negleda nas po spoljašnjostima našim već po tome kakvog smo duha?

Kako to da do dana današnjeg nismo shvatili šta znače reči ispisane u Delima Apostolskim citirajući proroka: "Najviši ne živi u rukotvorenim crkvama"!

Pa što se onda ljudi svadjaju oko rukotvorenih gradjevina koja je lepša i bolja i BOGU ugodnija!

Šta znači rečenica BOG je duh i koji mu se mole duhom i istinom treba da se mole! Zašto nam nije rečeno da mu se molimo telom, kostima, bradom, mantijom, kapama, odelom, velikim amajlijama, zlatom i dragim kamenjem, gradjevinama, bojom kože i očiju...već samo i isključivo DUHOM I ISTINOM!

Braćo i Sestre otvorite oči i vidite, SVETI DUH nas deli isključivo na one koji se DUHOM i ISTINOM mole da postanu HRISTOVI i one koji to nisu i ne žele da budu! Pročitajte u Svetom Pismu, SVETI DUH JE SILAZIO NA ONE KOJI SU PRIHVATALI HRISTA KAO SVOG SPASIOCA I KRŠTAVALI SU SE U NJEGOVO IME!

A meni se čini da su glavne podele medju takozvanim crkvama baš došle zbog tela i kostiju koji su bili prevareni od duha nečistog i ne istinitog jer i takav postoji!

A crkve su krenule da se dele kada su u njih ušli oni koji nisu hteli da u celini i punoći DUHA SVETOGA postanu deo istinite crkve, već su ostali korenjem svojim duboko vezani za zemlju i bogatstva njezina!

Znajte da DUH koji nam je HRISTOS obećao nije od ovoga sveta i ovaj svet ne može da ga primi i zato nas ISUS poziva da ako želimo da primimo DUHA SVETOGA da napustimo bogatstva i prevare ovoga sveta, a jesmo li to učinili?

Šta je onda sa sedam crkava koje su u u ruci HRISTOVOJ?

Braćo i Sestre siguran sam da me već neki od vas sada pitaju a šta je onda sa onih sedam crkava koje HRISTOS dok se obraća Apostolu Jovanu drži u ruci svojoj i spominju se u otkrovenju gl. 1. stih 20; "Tajna sedam zvezda koje si video na desnici mojoj, i sedam svećnjaka zlatnih: "SEDAM ZVEZDA JESU ANDJELI SEDAM CRKAVA; I SEDAM SVEĆNJAKA KOJE SI VIDEO SU SEDAM CRKAVA".
Dakle ovde jasno piše da postoji sedam crkava i u nastavku se govori šta tačno od reči do reči Jovan treba da kaže Anjdelima tih crkava. Ali, pročitajmo kako počinje početak cele priče gl. 1 stih 4: Od Jovana na sedam crkava koje su u Aziji, blagodat vam i mir od onoga koji JESTE, i koji BEŠE i koji će DOĆI i od sedam DUHOVA koji su pred prestolom NJEGOVIM! A onda se nastavlja u stihu 10: "Bejah u DUHU u glas nedeljni, i čuh za sobom glas veliki kao trube koji govoraše JA SAM AFA I OMEGA PRVI I POSLEDNJI"!

Dakle jasno vidimo da je Jovan prvo bio u DUHU, a ja vas sada pitam u kom Duhu od onih sedam koji su spomenuti? Kako tumačite JAGNJE zaklano sa sedam očiju, koje su sedam DUHOVA BOŽIJIH poslatih po celom svetu! Okom se gleda, dakle JAGNJE gleda svet sa sedam duhova BOŽIJIH, pa recite mi onda ako su svih tih sedam duhova sedam očiju JAGNJETOVIH da li svako to oko i svaki taj DUH čini jedinstvo jednog DUHA ili je svako oko različito i različito vidi iste stvari pša onda počnu da se prepiru šta je zapravo Istina! Zašto nam HRIST u otkrovenju kazuju: "Ko ima uho neka čuje šta govori DUH crkvama"! Šta to znači kako to jedan DUH govori a spomenuto ih je sedam? Iz ovoga zaključujem da Jedan DUH govori kroz sedam Duhova celom svetu, a ono što ima da nam kaže je da prihvatimo ISUSA za svog spasioca i da se ponovo sjedinimo u BOGU OCU I SVEDRŽITELJU KOJI JE JEDAN A NALAZI SE KROZ HRISTA U SVIMA ! Kako to da se Jovan obraća svim crkvama u isto vreme i sve ih vidi kao jednu crkvu kojoj on treba da prenese poruku! Kako to da Jovan ne mora kada pristupa svakoj od tih Crkava da bude kršten na neki poseban način i ritual jer krštenje one druge crkve ništa ne vredi kao što se to danas radi! Dakle ja ako bi hteo danas da pristupim bilo kojoj crkvi oni bi tražili da se krstim po njihovom obredu jer je onaj od one druge crkve ne važeći, a šta je onda sa porukom apostola Pavla kojom nam je u DUHU rekao" JEDAN GOSPOD JEDNA VERA JEDNO KRŠTENJE"! Dakle ako bi se neko usudio da kaže da su sve te crkve različite i nisu jedna crkva šta znače onda ove istinite reči i kojoj od ovih sedam crkava Jovan pripada? DA LI SE OVIH SEDAM DUHOVA SPOMENUTIH PRED PRESTOLOM BOŽIJIM KAO OČI JAGNJETOVE SVADJAJU, I PREPIRU I VODE STALNE TEOLOŠKE RASPRAVE ILI IGNORIŠU I NIPODAŠTAVAJU KAO ŠTO TO RADE SADAŠNJE CRKVE ILI KAO ŠTO OČI JAGNJETOVE VIDE SVE KAO JEDAN! Lepo kaže naš narod kada se neko slaže, slaže se kao dva oka u glavi! A jel se današnje crkve slažu, jel idu vernici u neke druge crkve, mole se i medjusobno ljube! Ima jop jedna poslovica koja je došla iz naroda, kada je neko mnogo lukav i pokvaren a pritom veoma vešt u tome, a znamo ko je takav: Posvadjao bi i dva oka u glavi! Eto braćo i sestre pa vi razmislite čije je nedelo to što su se crkve pocepale i što svaka vodi svoju politiku optužujući onu drugu i poništavajući joj krštenje kao najviši mogući obred pred silazak DUHA SVETOGA na spasenje čoveku!

ONO ŠTO DUH PORUČUJE CRKVAMA JE PORUKA DA BUDU JEDINSTVENE KAO SEDAM OČIJU U JEDNOJ GLAVI! A DA LI JE TO TAKO U PRAKS! Zaključak je, kao što je za ljude tajna kako to da su OTAC I SIN JEDNO, tako je tajna da su SEDAM DUHOVA JEDNO! A tu tajnu može samo ljubav HRISTOVA DA NAM OTKRIJE!

Braćo i Sestre izadjimo Duhom svojim iz svih podela i raskola i hajde da se molimo ZAJEDNO SA SEDAM DUHOVA U JEDNOM DUHU ISTINITOM SA ANDJELIMA I SVIM SVETIMA ZAJEDNO SLAVIMO BOGA OCA I SVEDRŽITELJA I ISUSU HRISTA SPASITELJA, A TADA SVI POSTAJEMO JEDNO SRCE JEDNA DUŠA I JEDNA CRKVA!
PORUKA SVOJ BRAĆI I SESTRAMA
GDE GOD DA SU A I DALJE SE DELE PREMA INSTITUCIJAMA KOJE SE NAZIVAJU CRKVE

Promislite duboko svih vas preko 3000 crkava zemaljskih na reči apostola Jovana u otkrovenju glava 21 stih 22 kada je gledao mesto na kome će u besmrtnosti živeLi HRISTOVI sledbenici, sveti grad NOVI JERUSALIM: "I crkve ne videh u njemu, jer je u njemu crkva GOSPOD BOG SVEDRŽITELJ I JAGNJE"!

U nastavku bih vas zamolio da pročitate isposvest našeg Brata Davida i njegovu zaista dirljivu priču koja svima može da nam bude na korist! A evo za sve one koji se i dalje dele na ovu i onu crkvu, moram da kažem da ja i ako nisam član formalno te crkve u kojoj je Brat David, za koju zaista uzgred ne znam ni kako se zove, radujem se Duhom što se moj Brat ponovo rodio u ISUSU HRISTU i našao spasenje svoje i nadam se iskreno da ćemo se sresti u CARSTVU NEBESKOM!

Piše: David Yonggi Cho

Buda nije odgovorio, ISUS je odgovorio!

Pokriven rastrganim ćebetom, ležao sam u drvenoj kolibi premazanoj blatom i čekao da umrem. Da bih preživeo, jeo sam jednom dnevno, borio se da završim školu i pripremim sebe za život. A sada sam umirao.

Sve je izgledalo tako strašno. Silno sam hteo živeti da bi nešto postigao. Od detinjstva sam se molio Budi, a sada sam umirao. Buda mi nije ponudio nikakvu pomoć. Nije me to zapravo ni iznenadilo, jer sve godine koje ga je naša porodica štovala, nikada nisam čuo da je ikada uslišio ijednu molitvu.

Odrastao sam u Severnoj Koreji. Moj deda i otac marljivo su me učili teške lekcije iz budističke filozofije; zajedno smo se klanjali njegovom kipu i ponekad mu palili mirišljave štapiće.

Kada je izbio rat, izgubili smo dom. Sa mnogim drugima izbegao sam na jug u Pusan. Novca i hrane je bilo vrlo malo te sam teško radio da bih preživeo sa jednim obrokom na dan i školovao se.

Jednoga mi se dana u ustima pojavila krv. A ubrzo i iz nosa. Zadržavajući kašalj, borio sam se da se ne ugušim dok nisam pao u nesvest. Kad sam došao k sebi, odeća mi je sva bila natopljena krvlju. Bio sam preslab da bih se digao. Kako sam dugo tako ležao, ni sam ne znam.

Konačno sam se nekako uspravio na noge i dovukao do kuće. Svu sam noć bio između svesti i nesvesti. Imao sam visoku temperaturu, a kad bi zakašljao, iz pluća bi mi navirala krv.

Do jutra sam bio više mrtav nego živ. Roditelji su me odveli u bolnicu na pregled. Lekar me poslao na rendgen, a zatim rekao: "Žao mi je, no ništa više ne mogu učiniti za tebe. Imaš još najviše mesec dana života."

Oko mene se sve smračilo.

"Doktore", uzviknuo sam, "je li to istina?"

Pokazao mi je rendgensku sliku i objasnio: "Levo plućno krilo potpuno je uništeno tuberkulozom. Gornji deo je gotov i u njemu je gangrena. I desno krilo je već zahvaćeno tuberkulozom. Slaba prehrana i težak rad uzrokovali su proširenje srca koje više ne može vršiti pravilan protok krvi. Ne postoji medicinska pomoć da bismo ti ikako mogli pomoći, a s obzirom da si i bez novca, ne možemo te poslati ni u sanatorijum. S obzirom da ne postoji druga mogućnost, moram ti reći samo istinu."

Kući sam se vratio uplašen. Otac me hteo ohrabriti: "Sine, ne postoji ni život ni smrt, ni radost ni žalost - samo je Buda stvarnost. Zaboravi na život i smrt i smiri se."

Rekao sam mu: "Krv koju povraćam je stvarnost i moje trpljenje je stvarnost. Buda i tvoja filozofija nisu mi pomogli. Svega se toga odričem." Kad sam to rekao, ocu je bilo vrlo teško.

Dok sam jednoga dana ležao, zahvatili su me strah i beznađe te sam uzviknuo: "Postoji li uopšte neki bog? Ako negde postojiš, ti koji se zoveš Bog, negde u svemiru, molim te, dođi i pomozi mi. Želim se pripremiti za smrt."

Bog je uslišio moju molitvu i odgovorio, no odgovor je došao na najmanje očekivani način. Na moja je vrata zakucala neka mlada devojka i ušla sa Biblijom u ruci. Iznenadio sam se, jer su prema našem shvatanju (istočnjačkom) žene bile manje vredne, i muškarci ih ne bi hteli slušati.

Grubo sam joj rekao neka izađe, a ona je rekla: "Vidim da ćeš ubrzo umreti i zbog toga ti želim pričati o Isusu Hristu, mom Izbavitelju."

Razljutio sam se i počeo psovati. Rekao sam joj da su oko mene milioni bacila tuberkuloze i da se ona može zaraziti. A ona je odgovorila: "Moj će me Hrist zaštititi", i nastavila mi je govoriti. Konačno je otišla te sam rekao: "Hvala Budi, otišla je!"

Sledećeg jutra ponovno je došla. Počela je pevati neku pesmu i čitati mi iz Pisma. Opsovao sam je rekavši joj da je "hrišćanska kučka", ali nije pokazala da se uvredila niti mi se suprotstavljala. Čitavo je vreme govorila samo o Isusu.

Kad je došla i peti dan, upitao sam je: "Zašto dolaziš i zašto moliš za mene?" Odgovorila mi je: "Nešto me tera da dolazim i molim za tebe."

"Šta je to što te tera?", upitao sam je.

"Moj Isus", odgovorila je i niz obraze potekle su joj suze. Iznenada sam se i ja slomio i počeo plakati. Rekao sam: "I ja želim upoznati tvoga Isusa."

Dala mi je svoje Sveto pismo i počeo sam ga čitati tamo gde mi je ona označila - na prvom poglavlju Evanđelja po Mateju. Za nekoliko sam minuta uzviknuo: "Ovo izgleda kao telefonski imenik. Kako mi to može pomoći?"

Rekla mi je da čitam dalje i da ću naići na čudesne događaje. Nakon što se ponovno pomolila, otišla je.

Čitao sam dalje i čekao da naletim na neku duboku filozofiju kao kod budizma, no otkrio sam da Biblija izveštava o čoveku po imenu Isus Hrist, koji je Sin Božji.

Čitao sam kako je Isus ozdravljao bolesne i podizao mrtve. O, kad bi ja mogao doći k tom Isusu, mislio sam, i meni bi pomogao. Ali nažalost, ne mogu do Njega. Psovao sam ga i mrzeo. Pokušao sam pronaći stihove koji će govoriti da Hrist mrzi grešnike, ali koliko god tražio, nisam pronašao ni jednoga. Umesto toga, pronašao sam da je oprostio preljubnici i da je oslobađao one koji su bili opsednuti sotonom. Neprekidno je primao bolesne i grešne. S vremenom sam shvatio da, iako sam najsiromašniji među siromašnima i veliki grešnik te umirem od tuberkuloze, Isus Hrist bi ipak i mene prihvatio!

Otkad mi je dala Sveto Pismo, devojka se više nije pojavila. Nisam znao kako se zove niti gde stanuje, no trebao sam nekoga ko će mi reći kako da dođem u dodir sa Isusom. Sa mukom sam otišao na ulicu i počeo se raspitivati. Neki mi je starac uspeo reći da postoji nekakva misija u kojoj je neki Amerikanac "sveštenik". S obzirom da sam bio tako slab da sam morao svakih nekoliko koraka zastati i odmarati se, zamolio sam tog čoveka da me odvede u tu misiju.

Kad sam došao, upravo su pevali. Lica su im bila radosna. Američki "sveštenik" se digao i propovedao. Iznenađeno sam zaključio da na sebi nema duge halje kao što je nose budistički sveštenici. Morao je govoriti preko prevodioca, no reči su padale pravo u moje srce. Kad je pozvao grešnike do oltara, bio sam prvi koji je došao. Kasnije me pozvao u svoju kancelariju i jednostavno mi pokazao put spasenja, te me molio da sa njim izmolim molitvu pokajanja.

Za vreme molitve na mene se spustio veliki mir. Svaka ćelija moga tela kao da je doživela nekakav novi život. Nešto je u meni počelo izvirati i već sam pomislio da ću ponovno povraćati krv, no bila je to čista radost. Hteo sam zapevati, ali nisam znao kako.

Upitao sam tog čoveka (Louis Richards): "Je li ovo istina? Ili sam hipnotisan?"

Vratio sam se kući, a sa mnom i radost i mir. Svojima sam ispričao šta mi se dogodilo. U Koreji služiti Isusu znači prestati štovati duhove svojih predaka. To često vodi do isključenja iz porodice. Sestra, koju sam mnogo voleo, počela me ispitivati: "Ljubiš li toga Isusa više od svoje porodice? Hoćeš li se radi Njega odreći svih nas?" Došao je otac i rekao mi da se više neće brinuti za mene i neka odmah napustim kuću.

Uzeo sam nekoliko svojih stvari i krenuo stricu. Sreo me na ulici i rekao: "Prljavo hrišćansko pseto, ovde nisi dobrodošao! Odlazi!" Nisam imao kuda, ali u srcu sam još uvek imao neshvatljivu radost i mir.

Krenuo sam prema brdima sa namerom da tamo negde umrem. Ali mi je zatim na um pala druga misao: trebao bi najpre otići k onom Amerikancu i zahvaliti mu što mi je pomogao naći Isusa.

Na vratima sam mu rekao: "Brate Richards, iskreno cenim vašu dobrotu i zahvaljujem se što ste me doveli Hristu. Otkad sam ga prihvatio, porodica me izbacila iz kuće te sam sada odlučio otići u brda i tamo umreti. Želim vam samo reći da sam vam od srca zahvalan."

Brat Richards me pozvao u kuću i pokazao mi da u Svetom Pismu stoji da ako me se i otac i majka odreknu, da Gospod neće. On i njegova žena pripremili su mi mesto u svome domu. Sestra Richards je za mene pripremila dobru hranu te sam seo s njima i jeo.

Dok sam tog dana sedeo za stolom i jeo, zaplakao sam. Rekao sam: "Brate Richards, nisam znao da me vi toliko ljubite. Uopšte niste sa mnom u srodstvu, kako onda možete biti tako dobri prema meni?" Odgovorio mi je: "Zato što je Isus spasio i mene."

Savest mi nije dozvoljavala da dugo ostanem kod njih i izložim ih opasnosti tuberkuloze, zbog toga sam u blizini unajmio malu sobicu.

Brat Richards je nastavio me podučavati Reči Božjoj. Govorio mi je: "Reč Božja ima veliku stvaralačku snagu. Ona će te ozdraviti." Ta je poruka za mene bila prevelika da bih mogao poverovati da je istinita, no, on mi je pokazao brojne stihove iz Pisma. Upamtio sam ih, a jednog dana sam bio spreman proveriti i praktično njihovu istinitost.

Zatvorio sam vrata sobe i rekao: "Isuse, želim se sresti s tobom i porazgovarati o svojoj budućnosti." Čekao sam, ali Isusa nije bilo. Zatvorio sam oči nadajući se da će mi Isus dati neku objavu. Ali nije bilo nikakve objave. Čitav dan sam molio. Mučio sam se duboku u noć, no ipak sam istrajavao u molitvi. Iza ponoći ponestalo mi je telesne snage, te sam legao da spavam.

Iznenada je moju sobu obasjala svetlost. Učinilo mi se kao da sobu ispunjava oblak dima. Preplašio sam se misleći da je kuću zahvatila vatra te sam odmah pokušao zvati u pomoć, ali iz mene nije izašao nikakav glas.

Užasnut, pogledao sam po prostoriji i ugledao noge. Podigao sam oči i video belu haljinu. Zatim sam ugledao lice; bilo je svetlo poput užarena sunca. Još uvek nisam znao ko je to dok mu nisam opazio krunu od trnja na glavi. Na čelu su mu bili tragovi trnja iz kojih je kapljala krv. Sad sam znao da je to Isus Hrist. Činilo mi se kao da se Njegova ljubav uliva u mene.

Moji bogovi kojima sam oduvek služio bili su bogovi straha i prokletstva. Uvek sam morao odlaziti u hram i moliti ih da me ne bi kaznili. A Isus je drukčiji. Osetio sam Njegovu ljubav i svaki me strah napustio.

Čitavo moje biće preuzela je slavna radost. Jezik i usta počeli su govoriti. Pokušao sam prestati govoriti, no kao da je neko drugi upravljao mojim jezikom i ustima da se izražavaju kako hoće. Nisam tada znao šta je to, ali sam znao da što više govorim, veću snagu i radost u osećam sebi. Radost i snaga dolazile su u talasima, zbog toga sam govorio i govorio.

Kad sam ponovno postao svestan okoline, Isusa više nije bilo, no moja je duša bila ispunjena slavom. Zaboravio sam na bolesno srce i pluća i odjurio u misijsku stanicu. Rekao sam bratu Richardsu da sam video Isusa i da sam mu govorio na nekom tuđem jeziku. Otvorio je Sveto Pismo, drugo poglavlje Dela apostolskih, i objasnio mi da sam primio krštenje u Svetom Duhu kao što su ga primili i prvi hrišćani. Vikao sam od oduševljenja!

Taj novi doživljaj stvorio je u meni veliku želju da svakome svedočim. Odlazio sam na ulicu i ljudima govorio o Isusu. Kako sam sve više jačao u telu, išao sam i od kuće do kuće.

Jednoga sam dana opazio da više ne osećam bolove oko srca i da slobodnije dišem. Otišao sam u bolnicu i nakon pregleda, lekar mi je rekao da je sa mojim plućima sve u redu. Tuberkuloze više nije bilo! I srce je bilo zdravo.

Nastavio sam sa radom za Gospoda. Misionari su me ohrabrivali i predlagali mi da pođem u teološku školu. I tako sam otišao. Često nisam imao para, a kad je bilo hladno, neki su mi misionari pozajmili kaput da se ne smrznem. Ali ja sam imao Boga, Sveto Pismo i mir u duši.

Kasnije sam počeo propovedati pod šatorom. Skupilo se nekoliko siromašnih slušatelja. Svedočio sam im što je Bog učinio za mene i rekao im da to može učiniti i za njih. Ubrzo je šator bio pun, a mnogi su morali ostati napolje i odatle slušati.

Za tu novu crkvu koja je sve više rasla potreban nam je bio stalan prostor za bogosluženja. Kupili smo zgradu u centru Seula. Iz nedelje u nedelju probuđenje se širilo. Stotine su dolazile u crkvu. Proširili smo dvoranu koliko smo mogli i podigli balkone, ali je i to ubrzo bilo prepuno. Zatim smo počeli održavati dva bogosluženja nedeljom ujutro, zatim tri pa četiri i konačno pet. Svake se godine crkvi pridružuje hiljade novih vernika.

Naša crkva raste jer propovedamo Isusa Hrista koji je "juče, danas i zauvek onaj isti." On me prihvatio kad sam umirao, spasio me, ozdravio i napunio svojim Svetim Duhom. Svetu je potrebno još mnogih takvih iskustava. Svet treba nešto više od filozofije, nešto više od religije; on treba prisutnost živog Isusa Hrista.

Нема коментара:

Постави коментар